Duško Bogdanović

U ovom kršu i lomu od srpskog novinarstva, mogu se, doduše vrlo retko, sresti i časni izuzeci. Tek da potvrde pravilo o (preo)vladajućem užasu.Dobre novinare i profesionalno odgovorne medije koji se izdvajaju iz razuzdane gomile onih koji to nisu možete baš ovih dana vrlo lako ‚‚lakmusirati‚‚ posmatrajući kako prate slučaj u Novom Pazaru i komentarišu onaj idiotski transparent postavljen od takozvanih navijača, istoimenog fudbalskog kluba. Reč je, valjda se zna, o ponuđenom ‚‚rešenju‚‚ odvratnog rebusa, koji preko nabrajanja ljudskih organa stiže do zloglasne ‚‚žute kuće‚‚, gde su se ti organi nasilno vadili otetim ljudima. Zapravo, svega onoga što ista i sve u vezi sa njom i oko nje, dalekosežno i višeznačno ovde simbolizuje.

Ima li relevantnog medija u svetu koji se ovih dana nije bavio sudbinom Lensa Armstronga. Kakav lik! Čovek čvrste ruke - kako mu i prezime sugeriše - čvrste volje i čvrstih - onoga što Španci zovu - ‚‚kohones‚‚. Treba, ljudi, imati sveopšte čvrstine, te pobediti sopstvena - muda. (Mislim na karcinom testisa!) Lens je, pre ili posle svega, jedan od najvećih sportista današnjice. Sada mu biciklističke prdonje, sjajno plaćene i udobno smeštene po raznim komitetima, savezima i federacijama, oduzimaju silne trofeje koje je, kroz fenomenalnu karijeru, osvojio. A ustremili su mu se i na deeebeli novčanik. Sve zbog, naknadno utvrđenog, navodnog korišćenja, nedozvoljenih stimulativnih sredstava. Dopinga, dakle. I to, kako vele, najsofisticiranijeg, u poznatoj praksi.

Iako mi ponedeljak nije baš sjajno započeo, zahvaljujući jednoj televizijskoj emisiji, premetnuo se u sasvim pristojan dan. I više od toga.Odista, ne sećam se kada mi se poslednji put dogodilo da od prvog do poslednjeg munuta televizijskog razgovora ( možda bi ispravnija kvalifikacija bila kada bih rekao da se radilo o monologu sa pravovremenim i podsticajnim intervencijama pitača) uživam u slapovima i leporekog i mudrorekog. Podjednako.

Iako novoizabranoj ekipi u beogradskoj Nemanjinoj ulici nismo izbrojali onih protokolarnih sto dana i noći, uočavaju se izvesni postupci koji, s obzirom na svoju učestalost, postaju princip rada i interne komunikacije. Kada, tako, premijer Dačić kaže što kaže, odnosno ono što misli, u stvari ono što bi rekao, kada bi pametno (s)mislio, ne mora da bude i opšteprihvaćeni stav novog srpskog režima. Dočim, kada Vučić, siva eminencija istog, nešto gukne, to se ima uraditi, ili je već urađeno, te se samo čeka najbolji ‚‚tajming vremena‚‚ da bude saopšteno - uvek(!) - pred mnogobrojnim novinarima.

Prvi novembarski vikend u Pragu, novi je zvezdani trenutak u istoriji srpskog tenisa. Naše devojke će u dvodnevnom duelu sa češkim koleginicama odlučiti ko će trijumfovati u Federejšen kupu, i tako (ne)formalno imenovati najbolju ekipu na ovoj našoj Kugli. Već sam plasman u finale najprestižnijeg i najrelevantnijeg ekipnog takmičenja u tenisu, istorijski je uspeh.

I dalje mi ogroman znak čuđenja stoji nad uređivačkim konceptom televizije B 92. Na prepoznajem šte se tamo želi. Sa kim i sa čim. Sa jedne strane Insajder, emisija koja ne samo što je reper i nedostižni ideal u našem tanušnom žurnalizmu - što, ako je već tako, i ne bi trebalo da bude pokazatelj velikog rezultata i dometa - ali, e to bi već ozbiljno moralo da zabrine najvažnije društvene institucije i službe, svojim angažmanom iz ciklusa u ciklus, od teme do teme svog interesovanja, jeste delotvornija i socijalno korisnija od hiljade državnih službenika, po praznim nivoima, plaćenih da čine upravo ono čime se ova mala grupa hrabrih i talentovanih novinara bavi.

Kakav je to dan bio za medijske bandigazde: predsednik Nikolić u Rimu, oko njega garda naoružana do zuba, vojna muzika, a on sam, goloruk, bez onog ‚‚Teslinog‚‚ topa koji bi onomad, ravno iz bajčetinske bašte, mogao da razvali Rim i okolinu mu; njegov politički sin Vučić, siva eminencija novog srpskog režima, raspekmezio se javno jerbo ima probleme u najbližoj okolini sproću vijanja lopurdi i korumpiranih baraba; bivšeg ministra Dulića, tim povodom, inspektori ispitivali puno radno vreme; onaj ludi Austrijanac Baumgartner se spremao da skoči na glavu sa visine od 36 kilometara...

Osvajanjem turnira u Pekingu, Novak Đoković je demonstrirao da je na pravoj trasi i u optimalnom psihofizičkom stanju da na takmičenjima koje slede u poslednjoj četvrtini ove godine, povrati teniski tron, izgubljen letos u Londonu.

Gotovo da nema domaćeg medija koji nije, što autorskim tekstom što razgovorom sa učesnicima ili svedocima, makar anketom građana, obeležio petooktobarska događanja od pre dvanaest godina.

Parade ponosa sutra neće biti. Tako su odlučili Dačić i Vučić, na osnovu procene službi kojima rukovode, ili ih kontrolišu. Kako god, nisam usamljen u verovanju da je reč o eminentno političkom stavu. O velikom iznenađenju, stoga, naravski da se ne radi. Baš takva odluka se i očekivala.

Mnogi likovi koji na domaćoj javnoj sceni personifikuju državu, svojim ponašanjem i (ne)činjenjem neretko me neodoljivo podsećaju na glavnog junaka starostavne dečije bajke Pale sam na svetu.

Počinje već da boli, ali doslovce, koliko je polupismenih i nepismenih spodoba po domaćim medijima. Dobro, nismo narod koji može, generalno posmatrajući, da se diči pismenošću, uključujući i onu osnovnu. Štaviše, mnogo je onih među nama, koji su s onu stranu iste. Ne shvatam, međutim, tako izražen poriv među invalidima u poznavanju maternjeg jezika i slova mu, da se bave baš javnim poslom. Rečima, zapravo. Izgovorenim ili napisanim, potpuno je svejedno. Hoću kazati, jednako je katastrofalno.

Bezdušno maltretiranje daljinskog upravljača iznedri, doduše vrlo retko, i neko prijatno iznenađenje. U sredu uveče, na SOS televiziji, nakon odista dugog vremena, ugledao sam lice Mome Martinovića, nekada - za vreme one moćne i u svetu cenjene i priznate jugoslovenske televizije - najvećeg majstora u kreiranju (to je prava reč) direktnih prenosa velikih događaja. Sportskih najčešće, ali i političkih, kulturnih...

Podeljene su ovogodišnje Emi nagrade i tako su, na uobičajeno spektakularan način, proglašeni slavodobitnici, po raznim kategorijama, za najbolja televizijska ostvarenja u minulih dvanaest meseci. Tradicionalno žestoka konkurencija iznedrila je velika i mala iznenađenja. Ja bih ovoga puta nešto detaljnije o Igri promena, trijumfatoru u kategoriji televizijskg filma ili mini serije, u produkciji HBO. Plus nagrade za reditelja Džeja Roača, scenaristu Denija Stronga i, naprosto fenomenalnu Džuliju Mur, najbolju glumicu, svima naravski, za narečeno delo.

Zašto se televizija B92, baš ‚‚kunderovski‚‚ sa nepodnošljivom lakoćom, minulih meseci - uz sporadične izuzetke - lišila usluga Ljubice Gojgić? Po mnogima, najbolje novinarke (u te ocenjivače i sebe ubrajam), za rezultate svoga rada u poslednje vreme najnagrađivanije i, opet po mnogima, (eto nanovo mene i u toj grupi), zaštitnog lica tog programa.