Duško Bogdanović

Tu pre neki dan naleteo sam (opet!) na televizijski snimak (HBO) koncerta održanog pre tri godine u njujorškom Medison skver gardenu, povodom obeležavanja četvrt veka od uspostavljanja Kuće slavnih, svojevrsnog svetilišta, ali i prebogatog muzeja koji čuva sve najbolje što je rokenrol u svojih šezdesetak godina postojanja iznedrio. Koncert? Jedinstven. Neponovljiv. Mislim da bi svaki poklonik rokenrola, ako mu se ukaže prilika, trebalo da nabavi video ili makar audio-zapis tog istorijskog spektakla.

Zamislite da se neko lati tog ćoravog posla i pokuša da sastavi listu najvećih budaletina na zajedničkom nam prostoru. Po raznim oblastima: politika, estrada, novinarstvo, sport... Kakva bi tu žestoka konkurencija bila! Od Zagreba do Podgorice, od Splita do Novog Sada, od Banje Luke do Čačka... A kakvu tek ponudu ima Beograd!

Da li primećujete izvesne promene u, pre svega, javnom i medijskom ponašanju kod ključnih aktera na domaćoj političkoj pozornici?

Televizijski gledalac, nezainteresovan za višemesečne srpske političke pizdarluke ili neobavešten o istim, mora da je bio potpuno zatečen i banut, ako je u vampirsko vreme, kada se sreda oprašta sa četvrtkom, maltretirajući daljinski upravljač, naleteo na svom televizoru na, uistinu, nadrealan prizor: skupštinska sala maksimalno picnuta, sto za časnike u masivnom drvetu, iznad njega, tri grba u duborezu, udobna sedišta opremljene sa uređajima za elektronsko glasanje i identifikaciju... i gomila ljudi, uglavnom na nogama, iznad njih na nekakvom pijedestalu, osoba ženskog pola, sa mobilnim telefonom u rukama, rukovodi akcijom u kojoj prozvani, jedan po jedan, tu nasred sale, ulaze u prostor oivičen plastičnim paravanom zelene boje, kakvih najčešće ima u ginekološkim ordinacijama u siromašnijim domovima zdravlja, diljem nam države, i potom savijeni papir ubacuju u prozirnu plastičnu kutiju.

Da su ključne teze iz govora Borisa Tadića na poslednjoj sednici Glavnog odbora Demokratske stranke bile inkorporirane u predizbornu platformu bivšeg predsednika Srbije, Tadić bi se i danas, potpuno sam siguran, jači nego ikada, baškario u odajama zdanja na Andrića vencu...

Nikada valjda, neću razumeti neke odluke, neke poteze, neka ponašanja ljudi sa ovdašnjih televizija. Nije reč samo o zakeranju ili džangrizavosti koja ide pod ruku sa podacima iz izvoda iz matične knjige rođenih, ne radi se ni o nekritičkim udarima nostalgije za vremenima kada je sve - pa i na televiziji - kao, bilo bolje i smislenije...

Naivno verujući da se iza novinske najave Prilozi za istoriju Titoizma, drugi ciklus, krije stidljivo pripremljen nastavak (odlične!) mini-serije Miće Miloševića o Josipu Brozu, u petak uveče sam se namontirao ispred televizora. Kakav zajeb. Sačekao me je Dragan Kolarević, ukadriran istovetno, kao onih odvratnih devedesetih, kada je za Vučelića vakta, uređivao i vodio erteesovski Dnevnik. (Mislim da mu je i sako isti?).

Otužno je kako su svi oni isti. Ovi danas na vlasti, oni u kabinetima do juče, do onomad, oni koji će, jednog lepog dana, sesti u fotelje. Neverovatno kako im se recepcija sveta i okoline promeni u hipu. Kabinet, sekretarica i prateće osoblje, plus „crno auto“ i vozač, obavezno fikus. Od tog vrlog trenutka, puca im novi pogled na svet. Puca li, puca...

Radio-televizija B92 se žešće raskokodakala najavljujući programske novosti, ali i starosti (je li to prava reč za već postojeće formate i autore?) u svojoj jesenje-zimskoj sezoni. Dolazi im, gromopucateljno slavljen, radijski tandem za jutarnje razgibavanje slušalaca. Ne znam ništa o tim likovima, budući da stanice na kojima su do sada radili, nisu u memoriji mog radio-aparata. Dočim, sve što sam čuo, nije baš pohvalno. Proveriću, svakako.

Medij je poruka - makluanovska je mantra još od sredine minulog veka. Ivica Dačić, srpski premijer, ministar unutrašnjih dela i prvi čovek ovdašnjih socijalista, upoznao se sa njom, siguran sam, još na fakultetu. I koristi se istom, maksimalno.

U svetu profesionalnog tenisa postoje i veliki i važni turniri. Ipak, četiri najveća, Melburn, Pariz, London i Njujork, takozvani gren slemovi, svojevrsne su svetkovine tog predivnog sporta, budući da uz ostalo imaju osobenosti koje je potpuno nemoguće plagirati.

Nikad dužeg i vrelijeg leta. Meteorološki, a vala, i politički. Naslonila se vrelina na majski prevrat i Đurđevdanak, koji nikada, nekima naročito, nije bio manje zelen. Odveć beše žut, ali ne kao metafora, pokazaće se, za jednu gubitničku političku družinu, već onako prezrelo, samrtnički žut, poput uvelog đurđevka, koji je predugo bio u vazi sa ustajalom vodom. Onda su stigli junski politički obrti, neočakivani sastav nove vlade, iznenađujuća kadrovska rešenja, živa u termometru je stizala do četrdesetog podeoka, potom julske kanikle i otvaranja raznih privredno-političkih afera, ali više kao pretnja i medijsko naslađivanje, nego kao policijsko-istražno-sudska rabota. Avgust, ni malo glup i naivan, vreo do neizdrživosti, najavljuje da nas čeka jesen sa atmosferom poput one u ekspres-loncu...

Sa novinskih naslovnica, televizijskih ekrana, bilborda... gde god da baciš pogled, sevaju neodoljivi osmesi naše „zlatne“ Milice i „srebrne“ Ivane. S razlogom! Uspešne su, lepe su, naše su...

Kris Evert i Martina Navratilova su nesumnjivo teniske ikone. Po mnogima, svaka je na svoj način i najbolja teniserka svih vremena. Naravski, mnogo je onih koji se sa tom kvalifikacijom nikako neće složiti, te će do poslednjeg argumenta braniti nepokolebljivo ubeđenje da taj naslov pripada isključivo Bili Džin King. Ili, Štefi Graf. Moniki Seleš, obavezno. Sestrama Vilijams...

U neočekivanoj postolimpijskoj medijskoj euforiji po onoj ustaljenoj, nama tako bliskoj, maršruti - od sjaja do očaja i nazad (smer se menja od slučaja do slučaja) pomislio sam da bi i naši fudbaleri sa Sinišom Mihajlovićom na čelu mogli, bar malkice, da se ogreju na tom plamenu svenarodne strasti.