Duško Bogdanović

Da nastavim: četiri medalje jesu predivni događaj za malenu i ubogu Srbiju. Lično sam, opet, bio počastvovan saznanjem da sam sudržavljanin sa sportskim herojima.

Spektakularno, kako su počele, tako su i okončane londonske olimpijske igre, tridesete po redu, po novom računanju vremena i prostora. One održavane u antičkoj Grčkoj inspirativni su mit i virtuelna veza sa slavnim precima. U sportu, bar...Ne znam postoji li na ovoj našoj kugli osoba, ma kakva cepidlaka bila, koja za tih devetnaest dana svakojakog spektakla nije našla nešto za svoju dušu?

Ako ste pomislili da totalna zavisnost od turskih televizijskih serija jeste nekakav specifikum balkanskih, iliti, još bliže i uže, gledalaca sa prostora koji su nekada činili Jugoslaviju, u ozbiljnoj ste zabludi.

Za menadžment HBO, američke produkcijske kuće, nema tajm-auta u utakmicama sa konkurentima za lidersku poziciju u proizvodnji televizijskih čuda. I, to onih u nastavcima. Normalno, kada neko ima toliko uspeha kod gledalaca širom kugle (Sopranosi, Carstvo poroka, Seks i grad, Pacifik, Igra prestola...) i zbog toga samo, specijalno napravljenih vitrina za izlaganje mnogobrojnih Emi nagrada, onda tamo nema pauze u poslu, jer konkurencija, baš kao i lova, nikada ne spava...

Čim sam čuo Tomu Nikolića i njegovu famoznu „inaf“ prognozu, odjurio sam na Tviter (@Ducabog) i propisno se zapljunuo dva puta. Protiv uroka i baksuzluka.

Izbezumljuje me horsko kokodakanje iz mnogobrojnih domaćih medijskih kokošinjaca u najavljivanju, kao, stote srpske olimpijske medalje. Dosta! lli, kako bi to kazao srpski predsednik Toma Nikolić, prognozirajući deset (!) odličja našima u Londonu i pritom poentirao, na brzopotezno naučenom (?) engleskom jeziku: „inaf“!

Otvaranje olimpijskih igara, onih letnjih posebno, je postalo elitna takmičarska disciplina. Događaj sam po sebi. Sve je počelo u Barseloni, pre dve decenije. Fenomenalno, sećate se? Onda su palicu u kreiranju vrhunskog spektakla preuzeli Atlanta i Sidnej. Kada je na red došla Atina, činilo se da je tu kraj. Ne može bolje. A, Peking? Čudo nad čudima. O ukusima rasprave nema, ali ono što je u petak uveče u Londonu zamislio i sa hiljadama volontera ostvario reditelj Deni Bojl (oskarovac, Milioner iz blata) je bilo impresivno.

Olimpijada! Trosedmični trijumf tela i duha. Revija supermena od krvi i mesa. Nadmetanje najboljih sa najboljima. Prilika da se čovečanstvo divi, nažalost, tek retkim recidivima istinskih, od Boga stvoritelja zamišljenih, (za)datih vrednosti, koje bi ljudski rod trebalo da krase. Kadgod su, u vreme kada je veština ratovanja odlučivala, surovo i bez ostatka, ko će preživeti, a ko će se pridružiti onima na drugom svetu, zarad iskrene počasti i sveopšteg divljenja olimpijcima, ratovi prekidani.Zato, moje iskreno divljenje i počast, baš na ovom mestu!

Čuda ima da se dese (doduše, ne i da Miljacka mostove odnese) te Ivica Dačić - u duhu nešto izmenjenih stihova pesme kojom tako rado maltretira svoje dobro istrenirane fanove - postane srpski premijer.

Tri sedmice vrhunskog televizijskog užitka, za, kako vele podaci, dve i po milijarde gledalaca širom kugle! Da, to je biciklistička trka nad trkama. Božanstveni Tur de Frans.

Incident Velimira Ilića pokazuje da se nezaustavljivo nastavlja slobodni pad kvaliteta, morala, zanatskih zakona, profesionalnog dostojanstva i solidarnosti Još jedna odvratna pizdarija Velimira Ilića. Čovek je čista dijagnoza. To što svako malo - tako prostački, toliko agresivno da bi kao zaštitna mera bila neophodna intervencija organa zaduženih za mir i spokojstvo građana - verbalno i fizički nasrne na novinare, za mene je tek pojavni oblik. Manifestacija. Suština svega mora da se krije, uz ostalo, i u želji toga čoveka da, recimo, vozi kajak u kućnim bazenu!!! Indikativno, zar ne?

Roling Stounsi su proslavili pola veka i otkotrljali se dalje. Po ko zna koji put su osvojili sopstveno ime. Tim povodom, u čast tome, umesto čestitke, a zarad ogromnog divljenja, podsetiću na ovom mestu na petočasovnu dokumentarnu seriju "Čisto da se zna", proizvedenu pre osam godina u britanskoj proukcijskoj kući Pasport, a koju potpisuje više autora. (Onomad - bravo još jednom - emitovano i na televiziji B92.)

Viva Espana" - kao refren, kao konstatacija, kao definicija, kao preporuka... kao euforični poklič pobednika! Dve sedmice nakon španskog trijumfa na Evrofudbalu, mnogi svetski mediji ne prestaju da analiziraju izabranike selektora Del Boskea, njihovu igru, taktiku, pojedinačne i kolektivne performanse.

Da li gledate serijal Hronika propadanja medija u Srbiji, petkom uveče, na televiziji Vojvodina? Ako niste odgledali prva tri nastavka, ne propustite nikako sledeća četiri, ako ih uopšte bude na programu. Mnogo su se, čujem, tim povodom uzbudile neke važne glave, koje (još!) foteljišu po raznim kabinetima. One najveće, naročito. Mislim, glave.

Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti - jasno poručuje i mudro uči ključni postulat alanfordovske filozofije, te ga toplo preporučujem, naročito onim lošim đacima koji, kada je trebalo i kada je vreme za to bilo, nisu ozbiljno shvatali i prihvatali to crtano štivo.