Duško Bogdanović

Prođe još jedan dvanaesti dan marta koji su, nanovo, besramno iskoristili mnogobrojni ovdašnji politički i medijski grebatori. Kao i dan uoči i dan posle obeležavanja godišnjice ubistva Zorana Đinđića, mediji su bili nekontrolisano prepuni utisaka opskurnih nekrofila o liku i delu pokojnog premijera. I kako godine prolaze, a evo nanizalo ih se devet, sve je više tih beščasnika, te se nešto pitam, zašto nam Zoran tako nenadoknadivo nedostaje, pored svih prepametnih, preobaveštenih, učesnika i svedoka, prijatelja, saboraca, saradnika, savetnika, konsultanata... Sve su znali, sve im je, još onda, bilo jasno. Odvratno.

Temeljna priprema, pažljivo i predano slušanje sagovornika, ključne su odrednice za kvalitetan televizijski razgovor. Postoji i mala (javna?) tajna koju mi je, bezobrazno davno, u Londonu, otkrio jedan od mojih najboljih profesionalnih instruktora. Intervjuer, tvrdio je moj mentor, mora, poput kakve zamke, da postavi, na samom početku i sasvim na kraju razgovora, pitanja-iznenađenja za svog sagovornika, ali i za gledaoce. Ono na startu bi bio ‚‚tizer‚‚ zapravo, pozivnica za sve što sledi, a sam kraj, takozvani ‚‚panč-lajn‚‚ trebalo bi da bude detalj za što duže pamćenje gledalaca na razgovor, koji su upravo ispratili. Stoga priprema za ta dva pitanja valja da bude posebna. Nakon što se za njih odluči, pitač bi ista trebalo da zapamti, a nije na odmet i da ih zapiše, kao eventualni podsetnik.

Trodnevna i četvoronoćna bela kopaonička čarolija, tvrdoglavo svedoče televizijski zapisi, beše u znaku sveopšteg cmakanja: ovi na vlasti i oni iz opozicije, tajkunčine i diplomate, vipovci raznih „sorata“, nedokazani talenti i dokazani obožavaoci i puno, puno vrednih plavih čuperaka... Jedared, dvared, trired po naški. Srpski Davos je to!Na tu nezaboravnu zimsku idilu, sjajno se naslanja kragujevačka, takođe televizijska storija, o birtašu nežnog srca, koji u svom ugostiteljskom objektu, uz standardnu ponudu tipa - meso na žaru, hladno piće, živa muzika... - nudi usamljenim dušama oba pola, priliku za upoznavanje i druženje. Tamo gde su stali njujorški singl-barovi osamdesetih godina minulog veka, nastavlja ovaj šumadijski provodadžija.

Svašta nešto ima u ovoj novini, kazali bi ili napisali mnogobrojni primerci bolnog nepoznavanja sopstvenog jezika, masovno zapaćeni po ovdašnjim medijima. Sve su to tragične posledice činjenice da su istima, ili nastavnice srpskog jezika bile na višegodišnjim porodiljskim odsustvima, ili nisu odveć marile šta im (ne) rade loši đaci. A baš su se ti, avaj, docnije u životu, latili pera, te pišu li pišu...A svašta nešto - da nastavim ovu nepismenu i stilski invalidnu zajebanciju - ima i u televizoru. Gledam seriju Sulejman Veličanstveni na Prvoj (sa najvećim brojem turskih sapunica) televiziji. Zanimljivo. Bogato. Koktel istorije i emocija. Zasnovano, tvrdi upozorenje na početku emitovanja svake epizode, na stvarnim ličnostima i događajima.

Bezmalo svaki javni nastup, medijski naročito, ovdašnjih političara, nanovo potvrđuje granitno snažan utisak o njihovom beznadežnom nedostatku elementarne kulture govora i ponašanja. Duga je lista tih likova, učenika istog razreda neke virtuelne škole u kojoj se uči samoljublje, arogancija, nipodaštavanje drugih i tuđeg, ali, za one polaznike dopunske nastave, i agresivnost, prostota, neukusa, razmetljivosti...

Ko nije probdeo noć između nedelje i ponedeljka čekajući na odluke članova Američke filmske akademije, mogao je na miru, juče i prekjuče, na raznim jezicima i na mnogobrojnim televizijama, da sazna ko su novi vlasnici pozlaćenog kipića, iliti famoznog Oskara.

Iako više niko, makar ne zbog Festa, ne pada u nesvest - kako je glasio stihić iz promotivnog pesmičuljka ranih sedamdesetih godina minulog veka - ta je manifestacija (ali i svojevrsni manifest) naše mladosti u međuvremenu, stigla do svog četrdesetog rođendana. Odista, svaki balavander danas ima četiri banke. Bar!

U poslednje vreme, vrlo učestalo, domaćice televizijskih pricaonica, centralne teme razgovora u studiju vole da dodatno nacifraju koristeći se naslovima poznatih filmova: Loši momci, Ples sa vukovima, Prljavi ples ili Opasne veze bivaju tako naslonjeni na domaće, uglavnom, političke aktuelnosti.

U subotu je velikim finalom, okončana petovečernja revija kancone, čuveni festival u Sanremu. Po 62. put, Italija je bila na nogama i, uz medije. Sanremo je , naravski, manje od života, ali je više od uobičajene - često pojednostavljene, prepune jeftinih predrasuda - predstave o Italijanima. Ipak, pesma i pevanje su bili i ostali, u raznim povodima i prilikama, u dobru i u zlu, tačna ilustracija, zapravo definicija, italijanskog poimanja sopstvenog življenja.

Odavno zima nije tako histerisala po Evropi, kao ovog februara. Uzduž i popreko. Od Baltika do Bosfora, od Moskve do Parme... Po ljutoj studeni i u velikoj belini, crni harač u ljudima, životinjama, dobrima. Crta tragičnog bilansa, još nije po(d)vučena.Na televizijskim ekranima, ipak i parada drugačijih zapisa. Nekako primenjenijih zimskim radostima. Ali, i ludostima. I, glupostima.Evo mog, po tom redosledu, vrlo subjektivnog izbora.

Sukob između Agencije za borbu protiv korupcije (direktorka Zorana Marković) i novosadske gradske vlasti (gradonačelnik Igor Pavličić) stigao je samo do medijskog kreščenda. Svi ostali raspleti tek slede. U najkraćem, Pavličić je tražio od Markovićeve izvinjenje i hitnu ostavku, zato što je Agencija podnela krivičnu prijavu protiv Grada, zbog finansijskih zloupotreba prethodne vlasti, a koju je tužilaštvo, u međuvremenu, odbacilo.Dakle, o medijskoj rundi. Svojih tridesetak televizijskih minuta (Između dve vatre, B92) direktorka Marković je, rekao bih, valjano iskoristila.

Jesenji i zimski dani prolaze i u znaku svadbi i (pro)slava. I raznoraznih nagrađivanja, pri tom.nogi su srpski gradovi, dan kada su oslobođeni od okupatora u drugoj velikoj vojni, odabrali za svoj praznik, što je, gotovo bez izuzetka, i lepa prilika za nagrađivanje, po raznim kriterijumima, sugrađana od imena i dela.Novi Sad je retki, ako ne i jedini izuzetak: dva dana grada, nekoliko nagrada tim povodima, upriličenih.

Teror srpskih sportista ne posustaje: teniske reprezentativke, bez odsutne Ane Ivanović i Jelene Janković (drugog dana okršaja), pobedom nad Belgijom, plasirale su se u polufinale Federejšen kupa, svrstavši se tako, neformalno makar, među četiri najbolje selekcije na Kugli. Fantastično! Činilo se da - nakon nerešenog ishoda u subotu, u hladnjikavoj hali u belgijskoj varoši Šarloa, i odluke selektora Vraneša da Jankovićeva zbog povrede ne nastupi u nedelju - naše tinejdžerke Bojana Jovanovski i Aleksandra Krunić, nemaju nikakve šanse da dobiju preostale susrete i, znači, ceo meč.A, onda, smo sve videli u sedmočasovnom prenosu na RTS. Ma, bravo devojke srca lavljega!

Iako se, onim iritirajućim praskom, još nije oglasio startni pištolj, predizborna trka je u žestokom tempu.

Transponujući repliku glavnog junaka u naslov svog filma (‚‚Eni given sandej‚‚) Oliver Stoun, jedan od najcenjenijih živih reditelja, baš kroz tu frazu, zapravo metaforu, o ‚‚bilo kojoj nedelji‚‚ u kojoj, na fudbalskom terenu konkretno, svako svakog može da pobedi, ponudio je ko zna koju verziju životne filozofije ogromne većine svojih sudržavljana. Okvir filma je, ne slučajno, priča o tom nacionalnom sportu, vrlo ilustrativnoj paradigmi o čuvenom američkom snu.Pre tri dana smo i mi, kolektivno, odsanjali na javi srpski san, uživajući, ne u nekoj običnoj, bilo kojoj nedelji, već u – božanstvenoj!