Duško Bogdanović

Mlade novosadske „skvotere“ vojna policija je isterala iz napuštene kasarne „Arčibald Rajs“ jer je, kao, zgrada u vlasništvu Vojske, dočim je, Aleksandar Jovanović predsednik novosadske opštine, uveren da je ista bila i ostala - gradska. Aktivisti, zakratko u umetničkom posedu ovog zdanja, međutim, tvrde da je ona, kao i većina društvene imovine, u baštinjenju Republičke direkcije za imovinu. Mediji, uglavnom, prenose saopštenja zainteresovanih, i uz retke izuzetke, komentatorski se ne angažuju.

Gledam na televiziji iscrpljujući, do poslednjeg daha, rukometni rat između Slovenaca i Hrvata u fenomenalnom ambijentu vršačkog Milenijuma. Sude Makedonci. Sve kao nekada. Setio sam se, - sa neskrivenom setom, priznajem - intimnih sekvenci iz prošlog mi života. U Zemlji-koje-nema, prigodnim datumima i povodima, organizovana su takmičenja reprezentacija republika i pokrajina, u raznim sportovima. U predvečerje sarajevske Olimpijade u tek izgrađenoj Zetri učestvovao sam na jednom takvom turniru. Žestoko je prštalo na ledu, a nakon hokejaških uzbuđenja, po raznim afinitetima, bez obzira na reprezentativnu pripadnost, formirale su se ekipe za ofanzivu na šankove mahalskih kafića. I na sve što uz to ide... A, išlo je. Baš!

Dočekali smo i to: Svetislava Basaru i Đorđa Vukadinovića, dva ljuta bojovnika reči i pera, u televizijski studio (Utisak nedelje, B 92) jednog do drugog je na stoličice posadila, poput kakve vaspitačice, dobra teta Olja Bećković.I bi, dugo, dugo nerešeno. Bez pogodaka. 0:0. Ništa - ništa.

Budući da je vrhunsko skijanje potpuno nezanimljivo za programske kreatore ovdašnjih televizija sa nacionalnom prohodnošću, ljubitelji ovog atraktivnog sporta zadovoljenje svojih prohteva mogu pronaći, ili kod inostranog emitera (HRT, na primer) ili, ako su kablovski pretplatnici, na nekom specijalizovanom sportskom kanalu (Evrosport, toplo preporučujem).U domaćoj ponudi skijaških aktuelnosti (ma kako to komično zvučalo) gledalac može da sazna, rečju i slikom, za svaku stolicu koju je na nekoj žičari blagoslovio svojim prisustvom Mlađen Dinkić. (Zašto on? Kao, čovek voli da skija, pa eto, može mu se...)

U danima oproštajnog zagrljaja dve godine, mediji nas bombarduju raznim izborima, ne bi li nacija saznala ko je među nama, ovako ili onako, bio „najodličniji“. Ima tu, naravski, svega i svakoga. „P.č.e i krompirače“ - kazale bi sremačke pustahije.

Javni tužilac u Poljskoj preživeo pokušaj samoubistva; Australijanka preživela pucanje užeta pri „bandžiranju“ sa visine od 110 metara; Indijac u sopstvenoj kući preživeo „skalpiranje“ od izgladnelog leoparda.Šta povezuje ova tri krajnje bizarna događaja, sa relativno srećnim ishodom, sem toga što su se zbila - na tri, veoma udaljene tačke zajedničke nam Kugle - u jedva desetak časova istog dana?Pa, sve ih je zabeležila kamera! Televizijska, na mobilnom telefonu, profesionalno ili amaterski, potpuno je nevažno, budući da su strelovitom brzinom postale globalna atrakcija i pronašli istaknuto mesto u, ko zna koliko, medija širom sveta.

„Verujem u Ameriku“- tom ispovednom rečenicom pogrebnika Bonasere, Frensis Ford Kopola otvara film Kum, prvi u trodelnoj sagi o njujorškoj mafijaškoj porodici Korleone. Ovo remek-delo, po mnogima i najbolje filmsko ostvarenje svih vremena, jeste višestruki i višeznačni fenomen. Uz ostalo, i histološki precizna dijagnoza onog malignog dela tkiva američkog nacionalnog organizma.

U danima intenzivnog praznovanja, bili smo žešće ispolivani medijskim praznoslovljem. Prazno, prazno, svuda oko nas. A, bogami, i u nama...Kako je, zapravo, malo onih poslenika javne reči koji su uspeli da izbegnu zamke postavljene od paćeničkih glasila kroz njihovu kolosalnu ideju da se narodu, šatro, nezajažljivom i neprestano gladnom stručnih sma(t)ranja, istresu (pred)prazničke visokoumnosti?

Televizijska slika je obišla Kuglu: fudbalski golman ‚‚cipelari‚‚ navijača. Brutalno. Siledžija i žrtva. Da li? Sve se dogodilo minule sedmice u Amsterdamu u toku utakmice holandskog kupa, kada je Esteban Alvarad, golman gostujuće ekipe AZ Alkmar, braneći se od nasrtaja navijača domaćeg Ajaksa, istog dva puta žešće šutnuo te se ovaj, nespretan i nespreman, u bezuspešnom pokušaju da povredi fudbalera, pao na travu, i tako od naslilnka, postao besmoćna žrtva. Sudija Bas Nijhus, u nastaloj sveopštoj gužvi, a rešen da spreči veće incidente, isključio je inicijalne vinovnike. Golomana bukvalno, dok se za navijača pobrinula služba obezbeđena stadiona. Tada je Gertjan Verbe, trener gostiju, nezadovoljan odlukom arbitra, povukao svoje igrače sa terena.

Ne mora čovek baš biti "midia frik" ( poput mene, recimo) da bi spoznao koliko je prostačina, veoma precizno i ravnopravno, raspoređeno po "ovim našim prostorima".

Prvi čovek države uverio se „lično i personalno“ (kako bi to kazao onaj čivijaš, ministar zemljoradnje, dopredsednik među domaćim demokratama, uopšte „čovek persona“) šta to FAS (Fijat automobili Srbije) priprema radoznalom automobilističkom svetu.

E da Božidar Đelić nije, onako još vreo, adrenalinski kipteći od upravo (?) donete odluke da napusti potpredsednički kabinet u Nemanjinoj ulici, prihvatio da gostuje u "Utisku nedelje"... Sve bi se završilo na ovacijama članova glavnog odbora DS i posebnoj posveti - tom hrabrom, odgovornom i moralnom činu - u dirljivom govoru Predsednika samog.Tako bi (ne)iznuđena Đelićeva ostavka zbog nedobijanja

U formalno najkraćoj, a zapravo, najdužoj predizbornoj kampanji u istoriji hrvatskog višestranačja, Kukuriku koalicija (predvođena SDP-om) istorijskim skorom je pretukla, u minula dva mandata, vladajući partijski zbor sa HDZ-om na čelu.