Duško Bogdanović

Evo nas u septembru, jesen se šunja, vreme je, uz ostalo, kada tradicionalno, televizijske kuće uglavnom najavljuju, a one vrednije, već i emituju programske novitete koje ćemo - kako ko i, dabome, i koliko ko - gledati do ranog sledećeg leta.

Nepristojno sam dugo (bio) u diplomatiji ove zemlje. Indirektno, dabome, kao izveštač i hroničar. Ponekad i kao komentator, što je mom (umišljenom) položaju davalo, i ne baš željene, nijanse. Prošlo je, srećom, i za mene i za teme mojih javnih smatranja, bez većih posledica.

Aleksandar Vučić se priprema za put u Vašington - i kako prečesto kukumavči ovih dana - za "vrlo teške", "pune iznenađenja", razgovore sa kosovskim premijerom Hotijem, a pod budnim okom tamošnjih zvaničnika i pritom - velim ja - ne retkom, upotrebom "indijanske vatre", tradicionalnog američkog sredstva za ubeđivanje i "dobrovoljno" pristajanje.

Pre nekoliko sedmica odgledao sam video omnibus (televizijsku antologiju, da budem teorijski korektan) u produkciji evropske HBO, globalne kablovske mreže, u kojem je deset filmskih stvaralaca iz Poljske prestavilo svoje radove (dužine do deset minuta) o životu uz koronu.

Koliko traje naše (kolektivno) političko pamćenje?

Sredinom sedamdesetih pokojna JRT je iz zagrebačkog studija emitovala igranu seriju "Gruntovčani".

Znate li ko je Stan Van den Bujis? Taj je belgijski fudbaler, pre četvrt veka ravno, igrajući za Germinal Ekeren, postigao tri (!) autogola na utakmici protiv šampiona Anderlehta i tako, neslavno, ušao u sve svetske fudbalske enciklopedije.

Prošlog utorka smo pročitali razmišljanja Svetlane Janićijević (RTS) i Brankice Stanković (Insajder) o kritičarima i "kritičarima" televizije u nas, ma šta to vrednovanje tuđeg javnog rada, danas i ovde, (ne)predstavljalo.

Pre neku sedmicu sam na ovom mestu - u kontekstu priče o domaćim televizijama - zametnuo javnu kavgu stavom, kako Srbija ima "sedam miliona televizijskih kritičara".

Bili izbori i Lala bi zajebantski kazao kako su krupniji krompiri (bili) krupni, ovi sitniji baš i nisu.

Televizija je ekipni "sport". Mnogo je ljudi u lancu odgovornosti i punog zanatskog intenziteta, da bi se program, ili bilo koji njegov segment, besprekorno uspešno dobacio do gledalaca.

Poslednjih godina, u neprohodnoj ovdašnjoj televizijskoj prašumi, gotovo je iščezlo "rastinje" koje smo prepoznavali kao debatu, odnosno sučeljavanje mišljenja učesnika.

Zemlja koje više nema bila je dovoljno mala da bude samo naša, a opet, i onolko velika koliko je neophodno da je poštuju i prepoznaju u svetu.

Do onomad - verovatno i prečesto - u društvu sa kolegama, a pred buljookim televizijskim kamerama i sa mikrofonskom bubicom na prsima, javno sam sma(t)rao o tome šta nam se dešava u zlosrećnoj stvarnosti.

Ako je ičega korisnog bilo u siledžijskom i prostačkom bezumlju režimskih veselnika i njihove neupitne i sveodlučujuće personifikacije...