Ivan Radak

Osmo izdanje MikroFAF-a, međunarodnog festivala „uradi sam“ i nezavisnog kratkog filma, održaće se od 12. do 14. oktobra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, Kosovska 11, Beograd, u organizaciji udruženja „Satibara“.

Ne postoji razuman (ne inteligentan nego razuman) čovek u Srbiji koji se nije osetio postiđeno kada je premijer izvesnoj gospođi u Valjevu rekao da nekada radi 24 sata.

Poslednjih godina naša ekonomija sve više liči na kosmologiju, sa puno teorija, crnih rupa, velikih najava i očekivanja, brojki koje tzv. običnom građaninu malo šta znače ili ne može u potpunosti da ih sagleda.

Predstavnici firmi koje posete inspektori rada nalaze se pred ozbiljnim testom – moraće da odgovore na čak 79 pitanja.

Narod Srbije ponovo na pogrešnoj strani i ponosi se time, bila bi ocena ovog suludog navijanja naslepo za Donalda Trampa.

Na Dvestadvojci juče je u okviru zabavnog programa slušaocima postavljeno interesantno pitanje – šta bi se dogodilo da se rad proglasi nezakonitom aktivnošću. Vrlo inspirativno je delovalo na mase.

Nekako bi za Aleksandra Vučića bilo najlogičnije i najsvrsishodnije da krene u odstupnicu, prepusti predsedničke izbore opoziciji, a potom i potpunu vlast.

Šampioni smo regiona u mnogo čemu, barem tako tvrde oni koji nas vode, ali zašto ne reći i reč-dve o liderskoj poziciji u kategorijama koje ne valjaju. Prvi smo među zemljama regiona koje čekaju pred vratima Evropske unije i u kategoriji kredita s kojima postoji ozbiljan problem u otplati.

U petak su iz Brisela poslali obaveštenje da je završen kvartalni ekonomski izveštaj za zemlje kandidate ili potencijalne kandidate za članstvo u Evropskoj uniji.

Iako nismo zemlja koja se može pohvaliti visokim dometima kada je reč o transparentnosti, tu i tamo se u izveštajima institucija mogu naći zanimljivi podaci koji na slikovit, pa i komičan, a nadasve tužan način prikazuju kakva smo država, ko nas vodi ili bolje rečeno šta većini ne smeta.

Pokušaji da uporedite učenje Konfučija (ili Konfucija) sa stanjem u Srbiji mogu samo da potpuno demorališu. Posebno na ovim prostorima ne ide s čovekoljubljem i ispravnošću. Od vrha naniže.

Ljudima u Srbiji sigurno je potrebna promena odnosa prema poslu, posebno u onom delu koji bi se mogao nazvati zalaganjem, dodatno uloženim trudom da se posao obavi kako bi trebalo.

Svaki konkurs za posao neizbežno poteže ista bolna pitanja. Zašto su ljudi neuspešni u nalaženju posla? Da li je to samo manjak radnih mesta ili ima mnogo i do kandidata i načina na koji se predstavlja?

„Ono što je dobro u Zakonu o inspekcijskom nadzoru jeste da imamo želju, videćemo da li je tako i na terenu, da inspektori ne kažnjavaju već da idu prvo u savetodavne posete, da ljudima ukažu gde greše pa da ih tek sledeći put kazne“.

Poređenje privatizacije i Srebrenice stavljam u istu ravan samo kao ilustraciju teze da je puno stvari oko kojih je potrebno snažno suočavanje sa bolnim činjenicama i da se to suočavanje, na našu štetu, beskrajno odlaže.