Marko Vidojković

Drugi verski tekst zaredom, ovog puta fudbal. Svetsko prvenstvo u Kataru završilo se, za mene, na najlepši mogući način - pobedom Argentine. Pored nacionalnog (kada nije ovakav), od 1982. navijao sam za Italijane, Engleze, ali pre svega za Argentinu. Zbog Maradone.

U noći između petka i subote, sedim za istim ovim stolom, pišem, čujem, počinje kiša.Voleo bih da stalno pada kiša i da je stalno noć.

Ministar za zajednice i povratak u Vladi Aljbina Kurtija, Nenad Rašić, bio je gost u podkastu "Dobar loš zao".

Imali ste priliku da, uz ove novine, pročitate i remek-delo "Dominantna i neželjena elita" Latinke Perović. Tu priliku ste svakako iskoristili, pa možemo zajedno da se složimo da je Latinka, koje više nema, bila zapravo poslednji cvet u političkoj baštici koju je nazvala "neželjenom".

Završila se utakmica i krećem odmah od drugara ka kolima. On je u NJegoševoj, a kola u Hadži Đerinoj.

Juče se navršilo deset godina od hapšenja Miroslava Miškovića i njegovog sina Marka. Dvanaestog decembra, 2012, robijao sam kao kreativni urednik u dnevnom listu San, zvanično mlađem bratu Kurira Ace Rodića, a zapravo tajnom tabloidnom kopiletu novog gospodara Srbije, tada prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića.

Definicija Svjetskog nogometnog prvenstva jeste da je to nadmetanje nogometnih reprezentacija država, članica FIFA. Dakle, nogometnih reprezentacija DRŽAVA, a ne privatnih fudbalskih reprezentacija s uma sišavših diktatora.

Diplomatski veleslalom uzbrdo, politički i sportski antitalenat Aleksandar Vučić vozi okrenut unatraške ka startu koji je ovom prilikom njegov cilj, usput promašujući gotovo svaku kapiju.

Koliko me samo uspaničenih ljudi prekjuče pitalo šta se dešava sa televizijama Nova S i N1. Da su me makar pitali šta se dešava sa njihovim internet portalima (ništa, radili su), pa da naša komunikacija ima logike, ovako, kao nezvanični PR menadžer dve poslednje slobodne stanice u Srbiji odgovarao sam: "Poštovani, reč je o marketinškoj kampanji. Lepo piše na crnom ekranu da će u Srbiji bez slobodnih medija biti medijski mrak."

Potrudiću se sa bar dva teksta nedeljno da se najnoviji specijalitet koji nam je spremio Aleksandar Vučić što kasnije ohladi, jer on je najopasniji hladan.

(Odlomak iz romana "E baš vam hvala") Ispred sanduka je stajao krst, a na njemu moje ime, prezime, godina rođenja i godina smrti. Krst, jebote. Kako sam nisko pao. Kada smo skoro sasvim prišli kapeli, jedan debeli se izdvojio i zateturao ka meni. "Miki! Miki, Znao sam da je neka greška!", zavapio je, bacivši mi se u zagrljaj.

Ne znam da li je to neki odbrambeni mehanizam, verovatno jeste, da se narod smeje izboru Vulina za šefa BIA. Koliko sam samo nasmejanih i veselih statusa video u ovih nekoliko dana, to je zaista znak da se nešto veliko i značajno, ali nimalo smešno, desilo.

Čitaoci su glasali da li da pišem tekst o utakmici Švajcarska - Reprezentacija SNS ili o nezi sobnog bilja u zimskim uslovima i pobedu je odnelo sobno bilje sa 97,8 posto glasova.

Javljaju mi ugledne kolege, besni, podivljali: neki ti se keše o slavu! I to baš ovde, kod nas, u Danasu! Ajde? Koji? Neki s bradom! Odem, vidim, stvarno neki s bradom, pahuljasto polemiše sa poređenjem nekog lika sa zadnje strane ovih novina, koji je, prema njemu, rekao da je Vučić Hitler, a režim nacistički.

Juče mi je stigao poziv za Treći osnovni sud, da u svojstvu tuženog dođem četvrtog aprila u taj smećarnik pravosuđa, radi "nadoknade štete", po tužbi Aleksandra Šapića, koja mi nikada nije poslata, koju nikad nisam primio, koju nikad nisam ni video.