Miloš Vasić

Danas je jedanaesti april posle dvanaest godina, a mi još ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju i po čijem naređenju - mada slutimo. Od te slutnje još nam je gore: ona nas podseća da nekažnjeni zločini mogu i hoće da se ponavljaju. Ručne bombe na prozorima, „Brankice, ti si zmija...“. Ako su mogli nekažnjeno Slavka, mogu koga hoće. Ta je slutnja polako postala onaj fratarski „memento mori“, pa mi novinari imamo i metafizičku praksu refleksije smrti, od čega niti nam je lakše, niti smo pametniji. Naprotiv: kad se mnogo razmišlja o smrti, čovek se nekako navikne, ako me razumete, pa mu lakše pada polagano umiranje koje nam je, kako vidimo, suđeno.

Za razliku od mnogih, nisam se nešto naročito potresao od toga što je patrijarh Irinej osveštao taj neki tržni centar u Nišu. Prvo sam pomislio da je o prvoaprilskoj šali reč (jedan drug mi je to javio na taj dan, dok sam vozio iz Zagreba), a onda sam shvatio da je to istina. Jedino mi nije bilo jasno zašto je baš patrijarh to uradio; ima u Nišu formacijski vladika, a tek ostalih sveštenih lica onoliko.

Od početka ne razumem odakle toliko „uzbuđavanje“ (kako je to još davno nazvala jedna gospođa javljajući se na nekom radiju) oko Voje Koštunice. Sve mi se nešto javlja da tu neki đavo nije u redu: čim se nadigne tolika graja o poštenju i skraćenju - tu nešto tandrliče, što vele Ličani. A tek kad u odbranu prepodobnog Voje na zadnje noge ustanu vrli srpski muževi Dobrica, Matija i Kosta, pa pozovu na okup ko je Srbin i srpskoga roda! Dok si rekao „Nikola Vrzić“, nanizala se sitna knjiga od stotinak i nešto potpisa, sve junak do junaka. Čitam sve to, ali izgleda da DSS nije vična ažurovanju (je l’ se tako kaže?) spiska, pa su neki upali preko reda, a nekih nema, mada se hvale da su se pridružili. Slutim da ih na tom herojskom spisku ne ređaju hronološki - kad se ko potpisao - nego da tu ima neki drugi redosled; valjda da se ne bi posle delili na prvoborce i „paputčike“, saputnike. To je dobro: izbegavaju se podele i srpska nesloga.

Nije da sam nešto nostalgičan, ali poslednjih nekoliko nedelja Zagreb i još neki hrvatski gradovi podsećaju na one naše šetnje 1996/1997. U subotu se u Zagrebu skupilo dobrih desetak hiljada ljutih ljudi; policija, kao i ona Slobina, kaže samo pet; demonstranti kažu petnaest. Bilo kako bilo, uz pištaljke, šerpe i poklopce, bubnjeve, megafone i vuvuzele priredili su nekoliko mačjih serenada, zabavljajući se lepo i razišli se kućama.

Putem starog i proverenog procesa presipanja iz šupljeg u prazno, vlada Republike Srbije danas će - ako Bog da - biti prepakovana. Ortoped će se baviti rudarstvom; obducent narodnim zdravljem; psihijatar je već predsednica Skupštine; fali nam još samo neki stomatolog poput Milana Babića; lekara opšte prakse već imamo u vladi (taj bar nešto radi).Najbolje smo prošli sa kulturom, informisanjem itd: dobili smo za ministra „državnika“ po zanimanju, Peđicu Markovića; već smo ga se uželeli, jer život bez Peđe nije onako, kako da vam kažem... veseo, no. To što od škole ima veliki odmor, jer da mu se gadilo samoupravljanje, nimalo mi ne smeta; isti sam vam takav, braćo slatka i sestre slatke (osim samoupravljanja; bilo mi je korisno). Obojica smo pohađali školu života: on je izučio za državnika, a ja za šeret-budalu. Blago nama decama: eto veselja sa Peđicom, čekajte samo.

Savetu za nacionalnu bezbednost(n.r. Miki Rakić)BIA (direktoru)inistarstvu pravde (ministru)Javnom tužiocu (lično)Kopije:inistarstvu inostranih poslova (ministru)UP (ministru)Strogo poverljivo, službena tajna, kriptografski zaštićeno

Ne mislim na spoljni dug Srbije, niti na unutrašnje dugove naroda prema komunalnim preduzećima, RTS-u i jednih drugima. Mislim na nešto što me već godinama svrbi kao nejasna slutnja, ama nikako da ga formulišem kako treba. Probaću.

Valjda zato što je ova nedelja tako odvratna, siv, ljigav i uopšte postmoderan dan, nešto sam mrzovoljan, pa upozoravam čitaoce u tom smislu. Isti sam Đoka Balašević iz one pesme „Ne volem“.

Ni tamo - ni ovamo. Ni v rit, ni mimo, rekli bi Zagorci.Evo je i taj čuveni vikend prošao, a ja ne znam šta su se umetnici iz vladajuće koalicije dogovorili, jer pišem nedeljom oko podne. Ivica Dačić sleteo je s doručka, a Boris Tadić samo je njega čekao pa da vide šta će s vladom. Odgledali su, čujem, Šuletovu pokaznu vežbu i otišli, valjda, tako je red, na vojnički pasulj, pa će da vide šta će s Mlađom.

Vojska bez sveštenika, to je kao riba bez bicikla, da pozajmimo metaforu od ing. Marfija. Moglo bi se reći i kao kupleraj bez ispovednika, ali pustimo to sad. Nedavno je ova vlast, u svojoj stalnoj želji da se svima dopadne, ponizila još jednom i društvo i državu: uvela je vojne sveštenike. Vojska je dobila i formacijskog vladiku uz to.

Ja ne znam šta bih radio da nemam radio; tako je počinjala jedna lepa i setna dečja pesmica (na radiju, naravno) od pre tridesetak godina. Niko je više ne pušta, što je sramota. U toj pesmi usamljeni dečak priča da mu je radio jedini drug i već što ide u to. Kome pričaš, brate slatki; isti sam ti takav, druže moj. Ceo život prošao mi je uz radio (bio sam jedinac, što ne savetujem). Evo kako.

Ovo što je nastalo oko tih registarskih tablica i prateće administracije još jedan je dokaz da nam nema ravnih u komplikovanju jednostavnog.

Ljuba, Branko, Goran, Nena, Rada, Marko, Rista, Srećko, Neđa, Dragan, Miki? Ima ih mnogo više od nabrojanih: desetine kelnera i konobarica, šefova sala i vlasnika „ugostiteljskih objekata“. Ko će od njih, kada zadovoljan izađem iz kafane i krenem kući, uzeti telefon, pozvati 92 ili direktno Stanicu saobraćajne policije Istok i šapatom prijaviti: „Krenuo je kući pod dejstvom“? Jedan stari kolega i iskusni policajac teši me: „Isus ih je imao samo dvanaest, pa je jedan bio cinkaroš“. Slaba uteha.

Prvo su hteli da kupe satelit koji im ne treba za pare koje nemaju, pa je onaj Prvoljub ili Prvoslav, u daljem tekstu Prle, nesmotreno ili drugačije potpisao kobni ugovor sa Izraelcima. Kad su hteli da se popišmane, ispalo je da je Prle priznao nadležnost nekog londonskog arbitražnog suda. Tamo to ozbiljno shvataju, pa je Srbija trebalo da plati skoro pedeset miliona dolara: taknuto-maknuto. Onda su se nešto domunđavali sa tim Izraelcima i trijumfalno objavili da će im platiti nešto preko 22 miliona, a za te pare dobiće dva dirižabla sa osmatračkom elektronikom i 500 slika iz satelita. To mu dođe kao utešna nagrada. Tako će poreski obveznik morati da plati nešto manje para za i dalje sumnjivu kupovinu.

Kad su mu skrenuli pažnju da je nikaragvanski diktator Somosa kurvin sin, američki predsednik F. D. Ruzvelt rekao je: „Jeste, ali on je naš kurvin sin.“ To je, uostalom, jedan od stubova američke spoljne politike: čuvali su na stotine svojih kurvinih sinova od tada i skoro svi su ipak loše završili.