Miloš Vasić

Kako se ova - ponekad mi se čini - nadrealistička priča sa Ivom Sanaderom odvija, tako me hvataju neka neizbežna filozofiranja na opštečovečanske teme. Na primer: koji je porok gori - glupost ili pohlepa. Kazaće neko da glupost nije porok, nego je - eto, tako - nedostatak, ugrađena mana, hendikep, "intelektualna izazvanost", kako kažu u Americi; jednom rečju - nešto urođeno i neizlečivo. Nisam sklon takvom tumačenju: mislim da je glupost nešto što treba uzgajati i negovati; nešto što se relativno lako dade izbeći, samo ako se čovek i njegovi bližnji malo potrude.

Četvrtak, 9. decembra, 09:20 - Zahtev Mladena Bajića, glavnog državnog odvjetnika, za skidanje imuniteta saborskom zastupniku Ivi Sanaderu stiže u kabinet predsednika Hrvatskog sabora Luke Bebića. Kuriru je potrebno oko 15 minuta laganog hoda.

Negde 1918. godine, ako se ne varam, građanin Uljanov, Vladimir Iljič, odlučio je da je dosta više bilo i te tajne diplomatije i otvorio arhive carskog Ministarstva inostranih dela. Dobro: ne baš sve. Arhive tajne policije, Ohrane, nije otvorio jer su bili zgodni za unutarpartijske čistke; SKP(b) bila je, naime, prilično infiltrirana. Ubrzo je i Lenjin shvatio da je tajna diplomatija ipak bolja.

Skupio sam ipak snage i pročitao meomoare Bila Montgomerija. Podstakla me je pre neki dan moja drugarica i koleginica Jasna Babić iz Zagreba, pametna cura i dobra novinarka, svojim člankom na izvesnom hrvatskom portalu (prenet je i na sajtu Peščanik). Iskreno je ispričala nešto što je čuvala godinama za sebe, ali je rešila da skine i taj teret.

Kontrola štete ozbiljna je veština; mnogo ozbiljnija nego što se misli. Često je najbolje i ne pokušavati, jer se tako napravi još veća šteta. Treba tu pameti, braćo i sestre u Hristu, a to je roba deficitarna u našoj političkoj klasi. I ne samo našoj, uostalom.

Za koji dan počeće jedno, kažu, veoma važno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, što je kod njih kao kongres kod komunista. Došlo je, naime, do frakcijske borbe; autoritet Patrijarha izazvan je odbijanjem poslušnosti vladike u penziji Artemija i njegove frakcije. Ugroženo je jedinstvo (koje se kod njih zove sabornost); pružen je loš primer monaštvu, sveštenstvu i vernicima.

Evo je stupio na snagu još jedan suvišan zakon. Ova tranzicijska fukara iz svih naših bivših zemalja misli da se u Evropu ulazi tako što se prvo zabrani pušenje. Valjda im se to čini najlakše, a pri tom i nervira stanovništvo, što se ne sme propustiti. Dobro: znamo sve o tome. Jeste: pušenje škodi. Da: trujemo i nepušače. Jedna moja američka druga na tu primedbu u barovima imala je odgovor: šta je, ja kupujem cigarete, a vi pušite besplatno i još se bunite. A onda su u Americi zabranili pušenje skroz, pucaju bez opomene. Jedan ozbiljni novopazarski pisac odbio je jednogodišnju stipendiju u Bostonu jer ne daju pušiti. Avion bi, kaže, još i izdržao, ali ovo...

Tako se to radi.esecima su se Srbija i Crna Gora tiho i diskretno domunđavale i njuškale oko tog problema. Onda su - izvečeri, u tišini - Snežana Malović i crnogorski ambasador u Beogradu (da je došao ministar sa Cetinja, bilo bi sumnjivo) brzo potpisali međudržavni sporazum o uzajamnom izručenju državljana osumnjičenih za teška krivična dela.

Pre nego što se latim teme, jedna potrebna primedba: onaj njihov "Veliki derbi" protekao je u javnom redu i miru i to sada svi sebi čestitaju. Po svemu sudeći, tako bi bilo prošlo i bez onolike policije. Mene upravo to i brine: kako to da su odjednom onako pitomi i fini?

Sa najvećom snagom volje, hrišćanskim milosrđem i dubokim duševnim mirom odoleću šejtanovoj kušnji da udarim u utrljavanje na temu „jesmo li vam lepo govorili; godinama vas upozoravamo; vama govoriti; slepci politički; dok izvukoše međeda na krušku iščupaše mu uši; šta treba da se desi da se probudite; eto vidite; o vašoj guzici je reč, a ne srpsko-vaskolikoj“; i tako dalje, razumete već.

U trenutku pisanja ove beleške (nedelja, 10. oktobar) Beograd je u ratu. Šta se sve desilo, čitaćete i videćete danas, kad se dim i suzavac slegnu, kad zadržana lica daju iskaze, kad policija završi izveštaje, kad Gradska čistoća počisti, kad analitičari izanaliziraju i kad se neko iz vlasti udostoji da nešto kaže. Do 13 sati u nedelju niko od njih nije ni zucnuo.

Zagreb, oktobra.Svako ima svog Braciku Kertesa.Evo je pre neki dan u Zagrebu uhapsilo Mladena Barišića, direktora Hrvatske uprave carina i, što je zanimljivo ovde, bivšeg rizničara HDZ. Šta je ispalo? G. Barišić je u svom kapacitetu direktora carine, kako se čini policiji, punio crne fondove svoje stranke tako što je skretao carinske prihode u veoma zanimljivu mašinu zvanu FIMA Media, koju je, pak, kontrolisao bivši premijer Ivo Sanader.

Zagreb, septembra.Naslov s razlogom dugujemo Franji Tuđmanu: on je bio osnivač i rodonačelnik hrvatske kleptokratije, milostivo dopustivši i podstaknuvši ideju o „200 bogatih obitelji“ koje će Hrvatsku izvesti na put blagostanja. Umesto toga dobili su novo ratno i lopovsko plemstvo, korupciju koja je državu odvukla u bespuće „sveudiljnog zlosilja“, kako bio rekao pokojnik.

Naše čuveno „reformisano“ pravosuđe nije u reformi naučilo ništa. To je postalo toliko očigledno da je čak i predsednica Ustavnog suda, gđa. Bosa Nenadić, osetila potrebu da - na doduše uvijen način - skrene pravosuđu pažnju da bi ipak trebalo nešto naučiti o merilima kojima se Evropski sud za ljudska prava rukovodi u svojoj bogatoj i zgusnutoj praksi. Ona je tu opomenu izrekla u kontekstu žalbi neizabranih sudija i tužilaca, ali sve to važi i za sudsku praksu.

Sada je već sasvim jasno da se atmosfera u Beogradu polako i smišljeno podgreva za 10. oktobar kada treba da se održi Parada ponosa, Gay Pride. Evo su Dačić i vlada svečano obećali da neće pokleknuti pred pretnjama po javni red i mir, živote i imovinu građana; da će stati u odbranu ravnopravnosti, a protiv diskriminacije manjina; itd. Evo se Dragan Palma Marković odmah užasnuo i zapretio da će kod sebe u kući isključiti televizore, ali i struju - za svaki slučaj; to sa strujom je zanimljivo: kao da nema poverenja u svoje ukućane... Ne bi me začudilo ni da celoj Jagodini isključi struju, pošto je čovek-domaćin, pa su mu svi Jagodinci domaća čeljad.