Miloš Vasić

Ovde će biti reči o jednoj službenoj belešci. Nju je u još neutvrđenom trenutku bio napisao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, očigledno pritisnut traženjem javnosti da objasni šta se tačno događalo u noći kada se predao Milorad Legija Ulemek. Naime, svima je sledećeg jutra bilo jasno šta se desilo, ali niko od prisutnih i nadležnih nije hteo ništa da kaže. Sada je LDP zatražio, sa pojačanom argumentacijom, da se i taj slučaj rasvetli. Postoji osnovana sumnja da je te noći počinjeno nekoliko krivičnih dela, o kasnijem krivičnom delu falsifikovanja službene isprave da ne govorimo.

Nastavlja se omiljeni srpski provod: prvo su jarca krstili, a sada ga muzu u sito. Naravno da je reč o još jednoj rezoluciji; ovoga puta onoj za Generalnu skupštinu UN. Ništa više ne vole nego da razne rezolucije donose i onda odnose, po pravilu u zaborav, na đubrište istorije, pa makar i preko Njujorka.

Novine moraju da izlaze. Čak i leti, kad se, kao sada, ne događa svečano ništa. Neću pominjati drekavce, miša u hlebu i pivu i čudovišta koja jedu kokoši u Ivanjici. Spali smo na to da su glavne vesti predstojeće ukazanje Sretka Kalinića u CZ i navodni politički azil Bogoljuba Karića u Rusiji. Ovo poslednje spada u klasu drekavaca: izmišljeno je od početka do kraja, iz puste dosade.

Kad nema, onda nema; a kada ima, onda se preliva. Kako kome, naravno; sirotinji nikad. Prva vest je da je nestalo protivgradnih raketa. Nema, baš leti kad je gradu vreme. Kako nema? Nema, nestalo, neko nije naručio ili nema para. Rakete se, koliko se sećam, proizvode ovde; relativno jednostavni sistemi za koje u budžetu obično ima para. Bilo kako bilo, sad je svejedno ko je kriv, tek nema se čime gađati oblake.

Visoki savet sudstva, kako čujem, ima primedbe na izvesne zahteve zaštitnika građana Saše Jankovića. Ovo je slobodna zemlja i svako ima pravo da ima primedbe; nije u tome problem. Problem je u jeziku i tonu tih primedbi. Ton je mrzovoljan, svadljiv i arogantan; jezik je odgovarajući. Prevedeno na govorni srpski jezik, gospa Nata Mesarević i Visoki savet misle da je Saša Janković dosadan; da se petlja gde mu mesto nije umesto da gleda svoja posla; da bi trebalo da se pokrije ušima i da im se, ukratko, skine više. To je saopštenje, uostalom, tipično za našu administraciju svih vrsta: ona je na vlasti i dok je na vlasti možemo da joj pljunemo pod prozor, zaštitnici ovoga i onoga, glasači i poreski obveznici, svi zajedno.

Letnje doba, kad je život fjaka, da parafraziram onu čuvenu uspavanku iz opere „Porgi i Bes“ (pitajte Dženis Džoplin). Jedva da se nešto događa: da nije napalo Teofila Pančića, jedini skoro-pa-događaj bio bi nastavak ovog kosovskog budaljenja. Po toj vrućini nije mi više bilo ni zabavno da gledam ove naše nesrećnike kako se licemerno migolje u pokušajima da uvere sebe i nas da zaista veruju u to što govore. Više sam voleo kada su se nekada letnje novine bavile drekavcima.

Pre tačno godinu dana bili smo rekli da Zakon o informisanju ne treba menjati, pogotovo ne onako kako je vlada ekstremnog centra bila namerila. Pre svega i iz principa, takvo zakonodavstvo ne valja nikad i svaka promena čini ga neizbežno još gorim; to smo i rekli. Quieta non movere, kažu stari Latini (Močo: knjigu u ruke!). Krv smo propljuvali objašnjavajući; usta su nam se osušila od uveravanja, upozoravanja i opominjanja, sve lepo i sa argumentima.

Ne samo Zagreb; cela se Hrvatska trese od skandala koji su dve glavne stranke - vladajuća HDZ i opoziciona SDP - zajedno skrivile u Zagrebu, a na osnovu zajedničke pohlepe.

Država Hrvatska i njena aviokompanija Croatia Airlines upravo uče šta znače jaki i odlučni sindikati. Posle tri dana štrajka Sindikata kabinskog osoblja Croatia Airlines, stjuardesa i stjuarda, perserki i persera, tek je juče po podne javljeno da je aviosaobraćaj normalizovan. Oko trećine letova bilo je otkazano; Sindikat pilota pretio je da će se pridružiti, što je već bilo veoma ozbiljno; štete su milionske (u evrima). Turistička sezona je u punom jeku.

Vidim u novinama da se meštar Đorđe Vukadinović, analitičar ovdašnji, zdravo mlogo najedio. Sastavio je učenu raspravu na tridesetak hiljada slovnih znakova sa razmacima (inače suvišnim; bez njih bi mu više toga stalo, a ne bi bilo ništa manje dosadno). Bolje bi mu bilo da je u „Danasu“ na manje prostora objavio ceo tekst te svoje tužbe za klevetu; čitaocima bi sve bilo mnogo jasnije.

Ovih dana Carev Glasnik saopštio je da se razmatra ideja o razrešenju izvesne sudije. Svi vrapci u Nemanjinoj došli su do saznanja da je reč o sudiji Jeleni Milinović; to je posle izašlo i u nekim novinama, pa se povela i rasprava u javnosti. Cela ova priča vrvi od raznih nepriličnosti, što je indikativno. Prvo je gđa. Milinović odbacila optužnicu protiv navijača „Partizana“ koji su pretili Brankici Stanković i uputila ugroženu stranku na privatnu tužbu za uvredu. MUP Republike Srbije nije delio to mišljenje, pa Stankovićeva i dan-danas ima policijsku zaštitu, štogod sudija rekla. Taj predmet još je u apelaciji.

Prošli put pokušao sam da teram sprdnju sa onom blesavom i neurednom tužbom onog Dejana Vilovskog (zadnja pošta: solunski zatvor). Ne verujem da će od toga biti neke koristi, jer sudije nemaju smisla za humor, kako vidimo iz primera kolege Stojana Markovića iz Čačka. Ostaje mi samo pomalo sumnjiva uteha da će mi privatnog tužioca opet dovoditi iz Ce-Zea u marici; već sam imao slučaj.

(Standardna sudnica, mala, sa zastavom i grbom. Zapisničarka sa računarom. Lica: Sudija, Zastupnik tužbe, Zastupnik odbrane, Optuženi.)

Društveno politička situacija u susednoj i prijateljskoj državi Dembeliji počela je da se usložnjava, mada je još daleko od neizbežne.

Nešto se tu desilo, čim je Mlađa Dinkić osetio potrebu da se indignira na svog bivšeg ministra odbrane SiCG, Prvoslava Davinića (koga su u vojsci zvali Prvoljub, po onom liku iz serije „Lift“ koga je igrao sjajni Nebojša Glogovac - ako se neko seća). Reč je, naravno, o satelitskim uslugama koje nam ne trebaju, a koje smo hteli da kupimo parama koje nemamo. Sada ispada da smo Izraelcima dužni nekoliko desetina miliona evra za uslugu koju nam nisu isporučili, jer je Prle potpisao nešto za šta tvrdi da nije obavezujući ugovor - dok londonska arbitraža tvrdi da jeste. Davinić je, kao nekadašnji međunarodni činovnik u UN i kao diplomata kod Slobe, morao znati kako britansko pravo na te stvari gleda. Na prvi pogled čini se da je tu sve jasno i da se neko neće dobro provesti.