Miloš Vasić

Mota se čovek tako tamo-amo između Beograda i Zagreba i misli. Sutra je, na primer, 25. maj, datum kada nam je svima drug Tito za života čestitao svoj rođendan, što reče moj drug Nenad Čanak. E, pa ja vam sad čestitam njegov rođendan; neko mora.

Svakog maja meseca iznova se iznerviram zbog slaboumnih pokušaja revizije istorije u Srba i Hrvata. Nisam jedini, od čega mi je malo lakše. Uvek pametni Slobodan Šnajder iznervirao se ove godine toliko da je predložio - kad su već udarili u pisanje nepostojeće istorije - da se postigne dogovor i da se proglasi kako je prvo 1941. bio Blajburg, a tek kasnije, 1945, Jasenovac, pak smo mirni, pravda je zadovoljena i sve je u redu. Na žalost, ni to nas ne bi oslobodilo od ovih novokomponovanih Blajburgera; tek tada bi nam se popeli na glavu, da ne kažem nešto drugo. Doguraće oni i do famoznih 700 hiljada žrtava Blajburga i „križnog puta“; već su ove godine izlicitirali na celih 330 hiljada, od prethodnih 200 hiljada. Izgibe cela Hrvatska, njihova je poruka.

Da izbor Ive Josipovića za predsednika republike nije na desnici dočekan sa oduševljenjem - znalo se. Bilo je samo pitanje kada i na koju temu će početi podmetanja, saplitanja i ostale svinjarije. Pošto nacionalistička desnica - kao što je poznato - nije velike pameti (treba li navoditi naše domaće primere?), napadi koji su usledili na ivici su komičnog, ako ne i izravno smešni.

Kada ovaj sastav dođe u čitaočeve ruke, biće tačno trideset godina kako je „Otišao Tito preko Romanije“, što reče Krleža. Tako da se u to neću mešati, a koga zanima, neka uzme „Vreme“ od prošlog četvrtka: tamo ima briljantan tekst o Titu starog gospodina Ivanjija, kome se ne može ni dodati, ni oduzeti, pak me je sramota da kažem bilo šta posle toga. Eto.

Neko se valjda seća one lepe nemačke legende o čarobnom sviraču: glodari su se nakotili u nekom gradu i sve oglodali, a onda se pojavio momak sa sviralom, zasvirao i glodarima se muzika dopala; krenuli su za njim, a on ih je odveo do reke gde su se svi podavili. Onda je za pojas zadenuo.

Sloboda štampe u Srbiji ugrožena je iz tri pravca. Prvi je ulazak medijskih multinacionalnih korporacija koje ne zanima novinarstvo - pa samim tim ni sloboda štampe - nego „infotainment“, „proizvodnja sadržaja“ (Viktor Ivančić) od kojih se očekuje da bolje prodaju novine i da privuku oglašivače.

Već danima se Hrvatska trese zbog toga što je neki anonimni veseljak obesio na internet čuveni registar hrvatskih branitelja, oko koga se inače godinama vode političke bitke. Deo opozicije i manji deo braniteljskih udruga insistiraju sve to vreme da se registar konačno objavi; vladajući HDZ odbija. U međuvremenu je registar postajao sve veći: 1996. bilo je skoro 400 000 imena u njemu; sada je skoro 600 000, pa je jasno dakle otpori objavljivanju.

Ne, zaista! O tempora, o mores! E, stvarno je poslednje vreme došlo. I onda imaj posla sa „najuglednijim“ i prebogatim belosvetskim korporacijama. Taman lepo „odradite“ posao i uzajamno se „ispoštujete“ i sve u redu, kad čuvenoj i najuglednijoj korporaciji „Daimler Benz“ (to su oni mečkari što prave ona crna auta sa trokrakom zvezdom, mečke) nekakav okružni sudija u Vašingtonu, DC (US of A) zavrne rep, a oni propevaju.

Onamo, ‘namo, za brda ona, što reče kralj Nikola, stvari stoje nekako suviše dobro. Oseća se, međutim, određena napetost od one vrste koja nastupa kad stvari suviše dugo stoje suviše dobro. Kao da svi nešto očekuju i kontaju, sve praveći se da je sve u najboljem redu. To se ućutalo i razmišlja.

Čovek bez religije, to je kao riba bez bicikla“, piše negde među Marfijevim zakonima. Danima sam, naime, razmišljao o toj nečijoj savršeno blesavoj ideji da osnuje Hrvatsku pravoslavnu crkvu i o „uzbuđavanju“ (kako je jedna građanka nazvala neku sličnu situaciju na nekom radiju) koje je zbog toga nastalo. Jedino čega sam mogao da se setim je taj aksiom. U redu, ništa lično, bez uvrede: poštujem ja svačiju potrebu za verom, ali ovo je drugo.

Oko svakog 12. marta, evo već sedmu godinu, nastanu razni nepotrebni i po pravilu neukusni događaji. Ta sramota, međutim, nije lišena sistema, kako reče Polonije onomad, pre nego što je otišao na večeru. Svako magare oseti neodoljivu potrebu da se istakne i da nas podseti na sopstvenu glupost i bestidnost.

Nije da će ova pisanija mnogo da nam pomogne, ali em ja moram to da kažem, em će nam biti malo lakše. I nemoj posle da bude da ih nismo upozorili.

Sutra kasno uveče biće završen i prelomljen hiljaditi broj nedeljnika "Vreme", a vi ćete ga kupiti u četvrtak. Biće unutra jedan mali dodatak u boji na tu temu, pa kupite, valjaće vam.

Kao prvo, Velja Ilić razmislio je i odlučio da vrati pištolj i dozvolu za njega, što je postupak hvale vredan i uzorit, jer smanjuje onu „opštu opasnost“ iz Krivičnog zakona. Ali, ne bi on bio Velja da nije dodao i kako mu se smučilo kad je video ko sve ima dozvolu i pištolj: svi ortaci iz ondašnjeg DOS-a, to jest.

U ovoj otužnoj zimskoj dokolici, kad se ne događa ništa osim stalno i mnogo istog, senzacije su primerene stanju. To što je pao sneg, pojava je banalna i prolazna, a ni to što bi Gazela mogla da padne nije nešto novo i vredno pažnje. To što gvozdeni konj do Bara putuje brzinom od 30 kilometara na sat (kao pre 150 godina, kad je prvi voz krenuo u Engleskoj) nije nikakva vest: to smo znali oduvek; dobro da uopšte stigne, a da se ne sprca u nekoj jaruzi kao pre koju godinu.