Miloš Vasić

Ne bi se trebalo prepuštati podlom iskušenju pritajene radosti, građanke i građani! Prenite se i razmotrite prvo taj slučaj u njegovoj punoj ozbiljnosti i značaju za naš politički život, javni moral i duševno zdravlje stanovništva.

Pre nekoliko meseci pominjao sam ovde gđu Jadranku Kosor u političkom kulinarskom kontekstu: da je obećala od „vrućeg krompira“ koji joj je Ivo Sanader ostavio napraviti „krompir salatu“. E, pa ne samo da je tu salatu spremila, nego ju je i zapaprila opako. Vidi se to iz neprekinute serije korupcijskih skandala koji se pretežno tiču funkcionera HDZ (premijerkine stranke) i koji polako slute na opkoljavanje sada sve usamljenijeg i sve nervoznijeg Ive Sanadera.

Naslov dugujem Dubravki Ugrešić, mada je ona mislila na nešto drugo: na prozu, fiction; dakle, anglosaksonski racionalno rečeno, na nešto nestvarno, izmišljotinu, fikciju. U književnoj prozi sve je moguće, štaviše uverljivo, pa čak i stvarno – ako se dobro ispriča. U životu, međutim, stvari stoje drugačije: fikcija je opasna jer znači zatvaranje očiju pred očiglednom životnom stvarnošću. Fikcijama se pribegava iz straha, iz sujete, iz tvrdoglavosti (opet taština!), iz niskog banalnog interesa (da se protivpravno, ali nekažnjeno prisvoji tuđa pokretna stvar ili nekretnina), iz bezgraničnog vlastoljublja; dakle - sve sami poroci i slabosti.

Hrvatski su glasači razborito izabrali onog finog gospodina Ivu Josipovića za predsednika, što je samo naizgled iznenađujuće. Došlo je vreme otrežnjenja. Ima tu, međutim, jedan ugao koji se u ovim izborima pojavio u svom jasnom i ogoljenom značaju i teško se može zanemarivati kao do sada. Josipović je pobedio sa 60 prema Bandićevih 40 odsto.

Kad ove novine budu u tvojim rukama, čitaoče dragi, već će se znati ko je novi predsednik Hrvatske, pa će o tome pisati pametniji od mene.

Boris Tadić prvo je rekao da se ne vredi tužakati s Hrvatskom pred tim Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Bio je to, da vas podsetim, komentar na vest da je završena protivtužba Srbije za genocid.

To što je nekakva Nova godina i slične budalaštine neće me omesti u nameri da, u skladu sa Pravilima Službe, podnesem na znanje i ovu belešku. Naime, primećeno je da mladež sve manje čita knjige (to je ono od povezanih stranica papira na kojima nešto piše). Dopuštam da to nije ništa novo: na tu se pojavu među mlađima stariji žale poslednjih deset hiljada godina, pa knjige ipak opstaju (uprkos radikalnom kineskom naporu da se sve knjige spale još pre pet milenijuma), što je i razlog sastavljanja ove službene beleške.

Ovo sa reformom pravosuđa nije dobro krenulo. Ne bih da zakeram i kvarim veselje, ali mi se nekako čini da ta priča neće imati srećan kraj. Uz dužno poštovanje prema Visokim Instancama sve tri grane vlasti, za koje ne bismo smeli ni da pomislimo da nemaju najbolje namere, reforma pravosuđa sve se više doživljava kao šljampavi kompromis, spontana mehanička rezultanta piljarskih interesa.

Možda je ovoj temi sve rečeno: zgranuli smo se, moralizirali smo uopšteno, protestovali indignirano, užasnuli smo se odgovarajuće, podržali, izrazili smo duboku zabrinutost, pozvali vlast da zaštiti i procesuira, smatrali smo i ukazivali. Više od toga - kao ljudska bića, državljani i javnost - nismo ni mogli.

U petak su se u Hrvatskoj na kioscima pojavile „Novosti“. Ne „Večernje“, nego „Samostalni srpski tjednik“ koji izdaje Srpsko narodno vijeće. Bio je to mali korak (iskorak, rekao bih) za hrvatski medijski prostor, ali veliki za ono malo Srba u Hrvatskoj (4,5 posto: taman za jednu kockicu u hrvatskom grbu, kako su „Novosti“ to prikazale). Da bi se značaj ovog ulaska u javnost i izlaska na kioske razumeo u potpunosti, treba reći da je prvi broj u opštoj prodaji broj 520.

Gde smo ono bili stali prošlog ponedeljka? Ah, da: „Budimo ljudi iako smo Srbi!“Čovek koji je to 1993. zavapio kao Jeremija u pustinji preminuo je u Gospodu prošle nedelje. Bog je milostiv i njih dvojica će Pavlov ovozemaljski život već između sebe raspraviti tokom Poslednjeg Informativnog Razgovora koji nas sve čeka. Pustimo, dakle, „mrtve da sahranjuju mrtve“, što reče Isus i pozabavimo se živima: živi, naime, mogu da se brane, za razliku od mrtvih.

Naš drug i donedavni kolega Zoran Ostojić osetio je potrebu da nam pre nedelju dana u „Poltici“ trijumfalistički utrljava taj njihov Zakon o informisanju, jer da smo mi očito glupi i ne razumemo zašto je to dobro za nas, Boga i državu.

Ako se ne desi neko čudo - a čuda se ne događaju kad treba, dragi čitaoče - kad ova beleška bude u tvojim rukama Skupština će pred sobom imati Predlog zakona o informisanju. Ako i kada dođe do glasanja, pazite jako dobro ko je kako glasao: trebaće vam za buduće izbore.

Naslov je, molim da se to zapazi, metaforičan; to je važno zbog ovoga što sledi, da ne bi posle bilo priče o „političkoj i rodnoj nekorektnosti“.

A sada nešto sasvim drugačije, bez Ace i Tome, Borisa i Bože.