Miloš Vasić

U čudesnoj pitomoj zemlji Istri ima svašta.

Ovo bih mogao da nazovem i „Nedeljni izveštaj o idejnim kretanjima kod bezbednosno interesantnih grupa i pojedinaca“, ali je predugačko za naslov. Celu subotu proveo sam u mom omiljenom društvu lepih i pametnih žena i časnih ljudi, ali je konačni ishod ispao donekle zabrinjavajuće. Ali, idemo redom.

Gospodo iz Vlade Republike Srbije, vreme je da se priberete i da javnosti i biračima date neki znak da ste se uzeli u pamet. Na primer: da povučete taj opasni i slaboumni predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.

Sa zakonima o štampi, javnom informisanju, medijima itd. teško da smo do sada imali sreće. Setite se samo onog mitološkog zakona o štampi u kome je navodno pisalo samo da je štampa slobodna i ništa više. Sada ću opet reći nešto nepopularno: za vreme dijalektičkog materijalizma jedan zakon je imao formulaciju koja je sama po sebi bila sasvim dovoljna: javno informisanje ima da bude istinito, potpuno i blagovremeno. Treba li nam išta više od ta tri zahteva?

Pokojni Veselko Tenžera, jedan od najvećih novinskih pisaca na ovim našim račvastim jezicima, gunđao je svojevremeno protiv „gnjilog žurnalizma“ koji „uočava pojave“, umesto da gleda svoja posla. Tu spadaju „gnjusmagazinske analize“ i „kolumnjarstvo“ takođe. Delim to gunđanje, pa ćemo sada o nečemu sasvim drugačijem, što bi se reklo kod Montija Pajtona.

Neko je već primetio (u Večernjim novostima, od svih mesta) da se „devedesete vraćaju“: u modu, u običaje, u vesti, u psihičko stanje. Pa tako imamo nove sponzoruše, mada nismo nešto primetili da su ikada nestajale; mora biti da su se ohrabrile, što je većsamo po sebi znak da se nešto događa. Tajkuni, debeli džipovi i skupa vozila umnožavaju se; kroz crveno svetlo prolazi se sve više.

„HRISTOS VASKRS!“ pojavilo se ogromnim slovima nasred ekrana pred početak Pinkove „Piramide“ u nedelju predveče, na Uskrs. Onda je razdragani voditelj pozdravio sve sa „Vaistinu dobar dan!“.

Jači jubilej: većdeset godina skupljamo se 11. aprila u podne da se setimo Slavka Ćuruvije, a policija, pravosuđe i vlast još nisu rešili stvar. Loša beskonačnost u kojoj se čovek svake naredne godine oseća kao još veća budala dok stoji pred ulazom u Lole Ribara 35. Imam pri tom utisak da nas je svake godine sve manje; možda se varam.

Uzmimo samo ova dva aktuelna primera: Miladina (Million dollars) Kovačevića i Objedinjenu naplatu Infostana. Oni ukazuju ovako jasno i samo po sebi razvidno, iliti evidentno, na prirodu kadrovske politike ove koalicione vlasti. Ko, dakle, treba da nas vodi kroz krizu i da kontroliše štetu? Ko treba da smanji javnu potrošnju i da sreže administraciju na razumno prihvatljivu meru?

Gledajući ovaj tužni cirkus oko tog zakona protiv diskriminacije čovek bi pomislio da je sve gotovo: Srbija je pred propašću; samo što nismo izumrli; strane obaveštajne službe preuzele su sve; sve religije čeka mučenička smrt za veru; nesloga je počela da razjeda čak i najveće srpske uzdanice. U jalove uši padaju Koštuničine jeremijade, glas vapijućeg u pustinji; čeka nas kameno doba.