Miloš Vasić

Hrvatskoj preti zaustavljanje pomoći od osamdesetak miliona evra za opremanje šengenske granice, ali i druge, za sada nespecifikovane sankcije. A zašto sve to?

Prošle nedelje je – sa uobičajenom i nepromišljenom žurbom – hrvatska štampa na sva usta razvikala senzacionalnu vest: hrvatska carina uhvatila u Rijeci kontejnere sa naoružanjem. Naravno da su kontejneri iz Srbije, a da im je vlasnik Slobodan Tešić, poznati trgovac oružjem. To carina, međutim, nije rekla; to su novinarski geniji zaključili sami. Svaki je skandal slađi ako ima veze sa Srbijom, kao što znamo. Hrvatska carina lepo je rekla da su je tipovale „obaveštajne službe“ i da deklarisani tovar nije bio to što piše.

Aleksandar Vučić pre neki dan je izjavio (dvaput u minut-dva!) da zna da će i kada (uskoro) „skončati“ jer da zna s kim živi: s narodom koji najviše voli, mada, eto... Nešto kasnije neki njegovi su počeli da pravdaju svoje apetite za vlašću u Beogradu potrebom da se glavni grad „upodobi“ ostatku države. Zanimljiv izbor reči: obe su kakvi-takvi arhaizmi.

Prvo sam mislio da se neko zeza. Onda sam čuo da je moj uglavnom istomišljenik i lice meni simpatično Ivan Tasovac zaista pristao da bude ministar kulture i - molim da primetite - informisanja u ovoj "samorekonstruisanoj" vladi Dačića i Vučića.

Ne treba se podsmevati iznenadnom ushićenju Ivice Dačića nad Aleksandrom Rankovićem. Dobro se i setio, jer on Leku Rankovića duži formacijski po barem dva osnova: politički i po policijskoj liniji. Politički - što je ovde važnije - zato što je SPS stranka sednica SK Srbije; policijski kao ministar unutrašnjih poslova.

„Svako pile nađe svoj lonac“, govorio je pokojni Duda Gostuški.

Pošto narod treba nečime plašiti, a nešto nema drekavaca ni pomračenja sunca pa da se svi zavučemo u mišje rupe, mediji i političari su se uhvatili klime. Kao prete strašne nepogode, gotov kijamet (bosanski: smak sveta), Bože sačuvaj i Majko Božja Trojeručice, Bistrička i Međugorska (nepotrebno precrtati).

Ova „samorekonstrukcija vlade“ (D. Žarković) složen je i smandrljan kraj jednog procesa koji se mogao obaviti jednostavno, štaviše elegantno. To je stvar matematike, ali u Srba dva i dva nisu obavezno četiri, jer to „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“. Parlamentarna matematika bila je jasna: ako nam se Mlađa već popeo na glavu, daj da se prebrojimo i da ga šutnemo, ostaje nam 128 i „mirna Bačka“. Ona druga politička matematika, intuitivna i vizionarska, samo potvrđuje ovu prvu: ključna reč je „popeo se na glavu“. Kad smo mogli i možemo bez Slobe Miloševića i Voje Šešelja, e možemo i bez Mlađe, eto ga tamo, što kažu Mostarci. Na stranu večita misterija odakle Mlađa i njegovi uopšte u vladajućim koalicijama i ko uopšte glasa za njih. Ispalo je, dakle, da je Mlađi Dinkiću i njegovoj koteriji „eksperata“ istekao rok trajanja i da ih samo neko izborno čudo može spasti. Ipak je, ne zaboravimo, ovo slobodna i demokratska zemlja, pa čuda nisu isključena, kao što smo više puta videli.

Klerikalni licemeri, posebno odvratna vrsta gamadi, sve su bezobrazniji. Evo sada ovi „Dverjani“ i ostali bezObraznici naprđivaju oko tog Birfesta ili kako se već taj razulareni pijani i zapišani cirkus zove. Kao, post je i nije bogougodno šljokati pivčugu iz krmače dok je već taj neki post. To se obrazlaže „srpskošću“ i već mogu misliti kakvim nehrišćanskim, dakle jeretičkim razlozima.

Vidim da je onaj g. Dikić smenjen sa mesta komandanta Žandarmerije MUP Srbije. Kaže navodno da je za to „saznao iz medija“, mada je direktor policije Veljović događaj najavio, a ministar Dačić - čini mi se preko volje - ukaz potpisao. Dakle, nemojmo se folirati: znao je on jako dobro. Ionako je do pre neki dan tvrdio da ga mrze zli ljudi jer da je dobar Srbin. Zanimljiva je to argumentacija: dobar Srbin da ne može biti komandant Žandarmerije, a Srbiju čuvaju „Bog i Žandarmerija“, kako lepo piše na plakatima za koje g. Dikić pojma nema ko ih je pravio, a i VIS „Amadeus“ je sve to lepo i otpevao.

Znam da neke od vas moje priče iz Hrvatske ne zanimaju preterano, ali ne mogu da odolim (kod nas se ionako ne događa ništa).Tužna i poučna priča o Goranu Radmanu, međutim, prevazilazi hrvatske lokalne okvire, pa je kao takva od moguće koristi i drugim sredinama.

To što je Hrvatska u EU nekima nikako da olakša teret prošlosti; štaviše donosi nove probleme. Proradio evropski nalog za hapšenje, pa ti sad vidi. U Vremenu od četvrtka imate priču o Perkoviću, od koje počinje. Iz toga se, međutim, izrodila jedna veoma zanimljiva polemika u štampi: Vlado Šeks napao je Tonija Nobila, advokata. Nije to ništa novo – njih dvojica svađaju se oduvek – ali je eskalacija dramatična.

Zagreb je paralizovan i blokiran od jutros (ovo pišem u nedelju) i tako će ostati do sutra. Kad budete ovo čitali, Hrvatska će biti u Evropskoj uniji. Proslava je, sudeći po sinoćnoj generalnoj probi, planirana kao mnogo svečan događaj (čak su i vatromet probali, mada ne vidim smisao u tome). Uostalom, sve to ste već videli sinoć na televiziji. Dolaze grdne delegacije, uključujući i našu koja, zbog nečega, ima 28 članova. Nekako mi se čini da bi Toma i Ivica bili sasvim dovoljni, ali vlast bolje zna. Ne dolazi gđa Merkel, jer je ljuta na Hrvatsku: Sabor je na brzinu izglasao zakon po kome evropski nalog za hapšenje vredi samo za dela izvršena posle 2002. godine, a Nemačka je izdala poternicu za Josipom Perkovićem, bivšim važnim udbašem, zbog ubistva onog Đurekovića još 1983. Ali, to je duža priča.

Prestao sam da gledam filmove na TV Pink zbog toga što u svake vesti (na okrugli sat) uguraju neku gadost, jevtinu aluziju ili pokušaj neduhovite satire na račun Dragana Đilasa. Nije da ja sad nešto naginjem đilasovštini; Milovana sam cenio, Aleksa mi je dosadan, a prema Draganu sam ravnodušan. Jedini Đilas koga volim i cenim je Milivoj, ali on sa ovim nema veze. Nego da se vratimo na stvar: donekle mi je sumnjivo kad se izvesni tabloidi namerače na jednog čoveka, pa se onda tome pridruži i televizijski tajkun. To liči na onaj vic o čoveku koji se umešao u uličnu tuču gde trojica biju jednog, te ga njih četvorica ubiše od batina.

Evo je pritvorilo i onog Bubala i još neke, sve u predmetu Luke Beograd. Opet bi neko mogao da se uznemiri i zakuka kako, eto, „hapse preko novina“ - sa izvesnim zakašnjenjem, doduše. Kad su novinari pre nekoliko godina otkrili i razvikali taj slučaj, a najviše je tu zaslužan „Insajder“ Brankice Stanković i njene ekipe, niko nije mrdnuo. Lepo je objašnjeno šta tu ne štima, koliko je šta koštalo i koliko je trebalo da košta; dalo se naslutiti i da čiji lepljivi prstići su tu bili prisutni. Vlast je slegnula ramenima i nikom ništa - do prekjuče.