Miloš Vasić

Zapucamo mi tako u subotu uveče ka Dedinju, na rođendansku zabavu koja se ne propušta, kad na Autokomandi frka i gungula neopevana. Navalio guravi narod autima i - naročito mlađarija - peške, sliva se to u kolonama, očajni saobraćajci trude se koliko mogu, ali ne postizavaju. Jedva se provukosmo ka Humskoj i pitam taksistu da nije to neka utakmica. Nije, kaže majstor, nego Aca Lukas ima koncert na Marakani.

Prošle nedelje Veliki Koordinator, predsednik SNS, ministar odbrane i prvi potpredsednik nečega ukazao se na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Udvorički komentatori odmah su požurili da podsete da je to „prvi put da Sabor poziva jednog državnika“ i već u tom pravcu.

Primećeno je da naši najviši dužnosnici imaju običaj da se sve češće okliznu, pa bubnu ili učine neku budalaštinu.

Prošle je nedelje došlo do čudnog i još ne do kraja rasvetljenog incidenta. Oba novinarska udruženja osetila su potrebu da makar ritualno reaguju, štogod u sebi mislili.

U petak je pred tri hiljade oduševljenih pristalica mitropolit Amfilohije Radović od Cetinja izmolio „moleban“ (deca kažu „molebanciju“) za „upokojenje vlade i skupštine“ Srbije. Bosanci bi rekli: proučio fatvu. Penzionisani vladika Atanasije Jevtić potegao je čak iz Hercegovine da podseti Dačića da se i Zoran Đinđić opredelio za „zemaljsku“ umesto „nebeske“ Srbije, pa kako je završio... Đoka Vukadinović ispravio je prethodne govornike: ne „izdaja“, kaže, nego „veleizdaja“. Bora Čorba je sklepao nekoliko prigodnih stihova. Koštunica dr Vojislav stajao je sa strane i ćutao, srećom.

Uskrs je bio. Juče i danas premijer Dačić je u Austriji, gde bi trebalo da je posetio spomen-područje zloglasnog konclagera Mauthauzen. To je za svaku pohvalu, pogotovo u poređenju sa prethodnom vlašću koja nije našla za shodno da se ukaže u Aušvicu na dan oslobođenja tog stratišta, ali ni na dan pobede u Moskvi, kad se slavila lepa okrugla godišnjica. Oslobođenja Beograda setili su se tek kad su se Rusi namrštili na ovdašnje priče da je to bila „okupacija“, a ne oslobođenje. Stide li se? Teško.

Koliko ja razumem, nije nikakva sramota biti Bosanac; naprotiv. Sada će neki Bosanci i mnogi Zagrepčani dodati da se to ne odnosi na Hercegovce, ali to je drugo. Bosanac je pre svega geografsko određenje, ali i mentalitetsko, što je poznavaocima teme važnije. Bosanci dolaze u više podvrsta ili pasmina: Bošnjaci, nekada Muslimani sa velikim M; Srbi, Hrvati, Jevreji, Jugosloveni, neopredeljeni itd. Ali - svi su oni Bosanci (osim Hercegovaca) i ne vidim u tome nikakav problem, a ne vide ga ni oni, većinom.

Vladici Vasiliju Kačavendi može se zameriti mnogo toga: nehrišćanska politička aktivnost, sramno napuštanje svoje pastve (nekih 16.000 pravoslavnih u Tuzlanskom kantonu koji su ga lepo zvali da se vrati i garantovali mu sve), jeresi filetizma i simonije, nehrišćanski luksuz i razmetanje bogatstvom neprilično jednom pastiru koji je položio zavet siromaštva itd. Ono što mu ne bismo smeli zameriti je njegova seksualna orijentacija. Preosvećeni je kao i svi mi samo čovek, krhka posuda puna mana, a seksualne preferencije su među tim manama još ponajmanja. Ako punoletna lica sa obostranim pristankom i svojom voljom rade nešto između sebe, to je njihova privatna stvar i nije dobro mešati im se u intimu.

Opet smo se u četvrtak, 11. aprila, skupili pred ulazom na adresi Lole Ribara 35. Svake godine nas je sve manje; ionako se svi znamo i ne očekujemo ništa. Znate, tamo je 11. aprila mučki ubijen Slavko Ćuruvija, kolega, ako se neko ne seća. Prošlo se kroz ritualne radnje (govori ispred NUNS-a i UNS-a), pa smo se razišli. Rutina.

Vi još ovo ni pročitati nećete stići, a Prezidijum Politbiroa Vučićeve stranke možda donese odluku da šta će od nas u utorak biti. A možda i ne donese, nego počne da mrljavi na provereni radikalski način. Pa sve tako do utorka, kad se treba „privoljeti carstvu“. Uf, ala sam zabrazdio...

Ovo nema veze sa Vermahtom, da se odmah razumemo. Ima veze s novim papom, Franom (nekome je Franjo, nekome Franja, nekome Frano, meni je Frane). Sveti otac je, dakle, odmah stavio do znanja da je dosta bilo luksuza, raskoši, svile i kadife; greh simonije nije pominjao, niti mercedese i audije i džipove. Međutim, demonstrativno se vozio u kombiju sa kardinalima i izbegava onaj mercedesov papomobil. Onda je Svet otac izjavio da mu je dosta zlatnih krstova oko vrata i da preporučuje (zvučalo je skoro kao naredba) skromne, gvozdene krstove kleru i pastvi, kao znak skromnosti, skrušenosti i podrške sirotinji.

U Zagrebu ceo dan veje sneg, mećava kao da će Božić, a ne Uskrs (iduće nedelje). A tek u Lici... Od toga što su u petak pobedili Srbiju u fudbalu sa dva nula nije im nešto mnogo lakše, koliko se može proceniti. Svega 47 privedenih po JRM (javni red i mir), većinom zbog pijanstva na Jelačić placu gde su imali i video-bim i pivo. Nije razlupan nijedan tramvaj, što je ili ohrabrujuće - ili znak da se pada u depresiju.

Došlo se do saznanja da je šef kabineta Aleksandra Vučića (jedan od barem tri) u nadahnutom izlivu obožavanja za svoga poslodavca izjavio – između ostalog – i da se plaši za Acin život, jer da je Aca takav jedan borac protiv korupcije i organizovanog kriminala da bi to moglo i loše svršiti. Bila je to još jedna solo-arija u dosadnom koncertu udvoričkih izjava koje po jadnom Vučiću pljušte već mesecima.

Nije jasno zašto se od izbora direktora policije pravio toliki cirkus. Izgleda da su politički marketingaši očajnički tražili još jednu temu u koju će ubaciti kamen razdora, a da su izvesni mediji to jedva dočekali, dizanja tiraža i gledanosti radi.

Kažu da se zatvorski čuvari sa zatvorenicima koji su odslužili svoje ne opraštaju sa „zbogom“, nego sa „doviđenja“. Sad vidimo da je čuveni Uroš Mišić, tek izašavši iz zatvora amnestiran, napravio neki cirkus po javnom redu i miru, a sa lakšim telesnim povredama. Navodno se u nekom kafiću potukao s nekim, ne znamo zbog čega.