Miloš Vasić

Hteo sam da pišem o tome kako sam davne 1969. godine upoznao mladu, simpatičnu i nadasve talentovanu pevačicu Josipu Lisac. Išli smo da je za televiziju slikamo kod kuće, možda joj je i bilo malo neugodno, jer je porodica živela u skromnom i pretrpanom dvosobnom stančiću negde na zagrebačkom Trnju; ali to nije pokazala.

Tako je to kad te mangupi uzmu u mašinu, pa te rade - polako, meraklijski, bez žurbe, stručno. U svim disciplinama, zaključno sa skrivenom kamerom (televizijskom; ona druga kamera nije bila skrivena). Počnu izdaleka, pa se približavaju; eskaliraju na kapaljku; opkoljavaju oprezno i s leđa; čak i kad dođe do najtežeg ne udaraju u glavu, jednom zauvek i kraj; nego sve liči na rafinirano sadističko iživljavanje uz hladni pristup naučnih ekperimentatora - dokle mogu da idu dok subjekt ne podlegne.

Nikada nisam legitimisao moga druga Dinka Gruhonjića. Pristojan svet to ne radi – osim kad mora: banka, sud, policija, uprava itd. Utvrđivanje identiteta ponekad je nužno, naročito ako postoje sumnje. Utvrđivanje identiteta sa ciljem da se time lice diskredituje i okleveta, međutim, spada u podlost i nečasne radnje. Toga smo – kukala nam majka – mogli da se nagledamo u ovih četvrt veka, kada se zbog pukog imena i/ili prezimena gubila glava. To se, dakle, ne radi jer nije lepo; naprotiv odvratno je.

Čujem da je gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas, drug Đido, rešio da tuži Kurir, jer su mu više dojadili svojim olajavanjem. Da bi to obavio jednom za svagda, hoće da im uzme milijardu i dvesta miliona evrića na ime duševnih bolova izazvanih povredama časti i ugleda.

Ćirilica je, kao što je nekima poznato - pismo. Još manje ljudi zna da je velika povlastica građana Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore bila upravo ravnopravna upotreba dva pisma: ćirilice i latinice podjednako. Retka su društva koja imaju tu povlasticu, da se služe sa dva pisma. Mi, stariji ljudi, toga se sećamo, a seća se i ona pismena manjina mlađih u tim zemljama. U ovim zemljama ne znati jedno od dva pisma značilo je biti polupismen.

Na ovom mestu već je bila sačinjena beleška o sastavljanju raznih spiskova. S time u vezi došlo je ovih dana do bezbednosno interesantne polemike u novinama. Dragoljub Žarković iz Vremena upozorio je na istu nemilu pojavu, a u prošlonedeljnom broju tog nedeljnika u ime „SNP Naši“ pismom čitaoca javio se izvesni g. Vjekoslav Cerovina.

Pošto je procenjeno da smak sveta, zakazan za 21. decembar ove godine, nije do kraja uspeo, predlaže se hitno zakazivanje narednog smaka sveta, da ne bismo dangubili.Neuspeh ovog poslednjeg smaka sveta vezuje se za tehničke i političke razloge. Tehnički razlozi ovde su od manjeg značaja. Politički razlog, međutim, potiče od preuranjene intervencije Njegovog Prevashodstva građanina Putina, samodršca Rusije i vascele Evroazije: on je svojim Previšnjim Ukazom zabranio smak sveta nekoliko dana pre vremena, uz sasluživanje Sergeja Šojgua, svog Ministra za smakove sveta. Mogao je lepo da sačeka zakazani datum, pa da onda u poslednjem trenutku donese svoj Previšnji Ukaz.

Evo se Visoki Dom narodnih predstavnika sprema da ukine krivično delo klevete. Rekao bi čovek da će novinarima, glavnim metama tih privatnih krivičnih tužbi, od toga biti lakše. Možda samo malo. Za to ima dva razloga: kao prvo, krivični sudovi barem su se razumeli u medijsko pravo i često su novinare oslobađali, a krivični procesi za klevetu mogli su da zastare; kao drugo, parnice su bile i ostale mnogo veći problem za profesiju.

Pravljenje spiskova političkih protivnika, pripadnika nepoželjnih rasa, nacija ili vera, jeretika, nepodobnih i sumnjivih lica i manjina (neće valjda da prave spiskove većina) karakteristično je za srpsku i ostale politike oduvek. Kod nas, međutim, za razliku od nekih drugih društava, toga se ne stide; štaviše, ovde se ponosno ističu sopstvenom niskošću.

Počelo je u Mariboru, kad je tamošnji gradonačelnik unajmio privatnu firmu da radi poslove saobraćajne policije. Ne znamo je li to po njihovom zakonu, ali slutimo da je glupo i bezobrazno. Ljudi su mu lepo govorili, pa su ga uhvatili u još nekim korupcijama, ali uzaman. Zapeo čovek, nedokazan (ali ne u krivično-pravnom smislu), arogantan i bezobrazan. Onda su izašli na ulicu, jer nije bilo druge. Dok si rekao „Maribor“, nastadoše prekršaji javnog reda i mira većih razmera, s povređenima i većom materijalnom štetom, nasilničko ponašanje, napad na službeno lice u vršenju službe i već sve što spada. O političkoj šteti ćemo kasnije.

Bliži se vreme kada će neko morati da sedne i napiše jedan Manifest, vek i po kasnije. Samo da to ne bude Slavoj Žižek, jer će to tada imati hiljadu strana i niko neće razumeti ništa; mogao bi Džoni Štulić da proba, ionako sedi dokon. Pa da zasučemo rukave, spremimo motke (i kofe s govnima) i krenemo da pravimo Petu Internacionalu, jer su se četiri već ugruvale (Treća baš epohalno). Da za himnu uzmemo nešto od Boba Dilana ili Lenarda Koena, svejedno, umesto otrcanog „Ustajte svi prezreni na svetu“. Pa kad poslednji korporativni menadžer bude obešen o creva poslednjeg pohlepnog bankara, završili smo posao sa Superhikom.

Ne treba se podsmevati grčevitim naporima Ace Vučića i Tome Nikolića da spasu Crvenu zvezdu i Partizan, uzgred. To se valja, rekli bi seljaci; ipak se Srbija deli na zvezdaše i partizanovce. Stvar je, naime, ozbiljna: evo se i Kusturica-paša zabrinuo onoliko. Molim: „Ja se samo pitam šta će biti s našom zemljom ako je Zvezda sada u ovako katastrofalnoj situaciji? Jesam veliki partizanovac, ali sam trezven čovek i ako SANU, Crkva i Zvezda kao temelj ove države ne funkcionišu dobro, onda ni našem narodu neće biti mnogo bolje“, kaže on.

Od celog ovog cirkusa sa „prisluškivanjima“ i ispisima (srpski: listinzima) mogla bi da ispadne i neka korist. Šteta - i to velika - već je nastala, ponajpre zbog bezočne demagoške političke eksploatacije nečega što se inače rešava na način diskretan, izvan javnosti. Ta moguća korist sprečila bi pomenute štete ubuduće. Reč je o potrebi izmene postojećeg zakonodavstva u pravcu strože kontrole rada policije i tajnih službi. Te izmene nisu velike i - kako to skupštinske službe vole da naglase u svakom predlogu nekog zakona - neće opteretiti budžet.

Na zahtev Nadležnog Organa, a u vezi sa događajem po javnom redu i miru od 1. novembra ove godine, imam da izjavim sledeće:Istina je da sam se toga dana u neutvrđeno vreme (oko 19 časova) izvikao na građanina Jović Borislava iz Beograda. Imao sam nameru i da ga izvređam, ali me je u tome sprečio pukovnik u ostavci Miroslav Hadžić, prekinuvši tribinu kojoj je predsedavao. Pošto je događaj prenet u nekim sredstvima javnog informisanja, ova izjava je nužna radi rasvetljavanja okolnosti.

„Sada se o političarima priča kao da su ribe“, gunđao je 1988. Bogdan Tirnanić, sluteći estradizaciju koja se spremala. Evo smo dočekali da se javnost trese oko Borisa Tadića i njegove budućnosti kao da je reč o razvodu ledi Dajane; možda još samo Sulejmanove muke sa ženama mogu da mu konkurišu. Ceca i Jeca i njihova parnica blede pred Borisom. I Tirke je bio u pravu.