Miloš Vasić

Četnički vojvoda, u civilu trenutni predsednik Republike Srbije, Nikolić Tomislav ukazao se prošle srede u glavnom stanu BIA na Banjici i uveličao proslavu "Ministarstva dobrih dela", kako to zovu njegovi omiljeni Rusi. Poklonio je domaćinima flašu svoje rakije, što je izazvalo glasno odobravanje, a onda je "pozdravio visoke goste s nekolke reči proste", da citiram pesnika. A tek domaćine...

Sedimo tako u „Kaleniću“ u subotu i gledamo kroz prozor impozantni panj na mestu gde je bio onaj veliki platan na skveru, u parkiću kod Kalenića. Drvo je bilo lepo i veliko, mnogo dobar hlad za posetioce parkića. Mnogi su se iznervirali zbog toga; optužuju Dragana Đilasa, naravno; neko ga je nazvao „drvosek“. Ne znam: možda je trebalo poseći to drvo zbog bolesti, zbog bezbednosti ili zbog razloga iz oblasti struje i sličnih tehnika. Možda je neko naveo i uverljiv razlog, izvinjavam se u tom slučaju.

Odluka ove vladajuće koalicije da opet zabrani Paradu ponosa ukazuje na zabrinjavajući smer političkog ponašanja u Srbiji. Neposredni povod - da li će gejovi i gejke hodati ulicom - ovde je nevažan. Važno je nešto drugo, mnogo ozbiljnije od građanskih prava gejova i gejki. To je stabilnost društva zasnovana na društvenom ugovoru po kome se državi daje monopol na primenu sile, a na osnovu dobro uređenih zakona i vladavine prava.

U subotu su, čujem, održana dva veoma važna skupa: skupština Srpske napredne stranke u Centru „Sava“ i sastanak Dragana Đilasa sa predstavnicima 120 odbora Demokratske stranke (od ukupno 170) u Kragujevcu. Ima tu izvesnih sličnosti, ali mnogo većih razlika.

Kerum je, naime, Željko: gradonačelnik Splita grada, Vlaj i polupismeni tajkun, zastupnik u Saboru itd. Nešto nalik na primitivnijeg, ali bogatijeg Velju Ilića, eto. Zašto sad Kerum? Zato što je pre sedam dana bio kod Ace Stankovića u emisiji „Nedeljom u dva“ i od tada me nešto ne pušta.

Naše Tužilaštvo za ratne zločine kanda se opet okliznulo, u smislu zdravog razuma. Kad su ono raspisivali poternicu za babom mrtvom već mesecima, bilo je to iz neobaveštenosti, što je neoprostivo, kao i okolnost da su se tek tada setili iako je svako znao ko je Nada Šakić i za šta je kriva, još od 1945.

Pre neki dan Corax nas je vozio do Milne na Braču. Na vrhu ostrva vidim zgarište od šumskog požara, relativno malo i ništa strašno. „Kanader“, kaže neko. Onda sam se setio šumskih požara u Srbiji ovog suvog i vrelog leta. Setio sam se i kako sam pre par godina gledao „Kanadere“ u akciji prilikom jednog takvog požara na Braču, jer sa Bogdanove terase vidi se Brački kanal: avion doleti, spusti se na metar-dva od mora, za manje od jednog minuta usisa pet i po tona vode, odleti, sruči svu tu vodu na požar i - divota. Taj C-215 (sada ima novija verzija - 415) je amfibijski vazduhoplov (sleće i na vodu i na pistu), a može da se puni i iz hidranta na zemlji, ako nema odgovarajuće vodene površine u blizini, ali to onda ide sporo - zavisno od propusne moći i pritiska vode. Ovaj ruski „Berijev 200“ koji su (oba komada) naši koristili takođe je odličan avion, ali se sporo puni iz hidranta.

Već su mi se kolege popele na glavu sa tim nesrećnim Dejanom Carevićem, nekada iz Šestog odeljenja beogradskog Centra Državne bezbednosti, a sada - zbog svojih grehova - šefom kabineta ministra pravde.

Reč je o Ivi Josipoviću, predsedniku Republike Hrvatske, i o Miloradu Pupovcu, predsedniku Srpskog narodnog vijeća i saborskom zastupniku. Reč je, međutim, o još nečemu: o slobodi štampe, ne samo u Hrvata.

Znam, hvala lepo, da je na ovu već potrošeno mnogo hartije i struje; da su analitičari izanalizirali, kolumnisti se iskolumnizirali, svi su smatrali i ukazivali. Vreme je da se spustimo na obični životni nivo i da razmotrimo suštinu stvari, koja je zapravo jednostavna.

Ne treba mnogo toga da čoveku pokvari lep avgustovski dan.Taman sam se u subotu lepo spremio da krenem u Barič nekim svojim poslom, kad na radiju imam šta da čujem: posvađali se Velimir Ilić i Milutin Mrkonjić. E, presela mi je jutarnja kafa! Pa kako to, majka mu stara? Pa jesu li koliko pre neki dan skidali gaće i ljubili se po Guči, kukala im majka? Pa jesu li u istoj vladi ministri?

Nepristojna žurba s kojom se nova vlast upustila u kadrovske promene indikativna je zato što je nepotrebna. Tek što su položili zakletve, a već su se razmahali kao da im je sutra sudnji dan. Nije. Polako, imate još četiri godine - ako izdržite jedni s drugima, to jest - i stabilnu većinu od barem 142; ovi vaši veseli prethodnici jedva su 126 uspevali da safataju.

Što mačka omaci, to će garant miševe loviti. To je jače od njega.Slično je i sa političkim strankama: što je od Šešelja nastalo, teško će se promeniti, jer vuk dlaku menja itd. Sećate li se kad se ono kurjak zakaluđerio i postao uzor od duhovnika, pa je onda smazao gusana jer je naivčina šikala na sveca?

Pre par nedelja Viktor Ivančić objasnio je najdublju suštinu fenomena mosta preko Pelješca („Hrvatska do Pelješca“) koji u Hrvatskoj zbog nečega svi zovu „Pelješki most“. U međuvremenu došlo je do razvoja situacije: vlada Zorana Milanovića (SDP) odlučila je da od EU zatraži da finansira taj most. Reč je o potezu drskom i bezobraznom, licemerno pravdanom „šengenskim“ razlozima: kao, kad iduće godine Hrvatska uđe u EU, onda će teritorija Unije biti prekinuta na jednom svom delu.

Sedim tako u borovoj šumi, gledam more, slušam cvrčke i pitam se: šta mi je trebalo da kupim Globus sa intervjuom skraćenog predsednika Borisa Tadića? Procenjeno je da bi bivši Vrhovni komandant i Nosilac Narodnog Suvereniteta možda kazao nešto novo. Jeste, mada baš i nije morao.