Miloš Vasić

Desilo se da je tokom nekog sindikalnog raspašoja za večeru bila servirana i gola lepotica ukrašena onime što se u kafanskim jelovnicima obično zove „hladna predjela“, otmenije „hors d'oeuvres“, a narodski „mezetluci“. Po ono malo slika sudeći, neko se bio baš potrudio da to izgleda. Umetnica je ostavljala utisak stoičkog strpljenja, onako gola golcata i donekle naježena.

Oprostite na naslovu, omaklo mi se. Reč je o javnom gradskom prevozu, a tu je Zagreb prednjačio oduvek. Sve je picnuto, čisto, ide po redu vožnje, na stanicama ima tabla na kojoj piše za koliko minuta koji tramvaj dolazi, zimi je toplo, a leti ima klimu; uopšte najefikasniji i najbrži način da se negde stigne. Naročito u špicevima, kada Zagreb satima stoji u mestu, ali tramvaji prolaze.

Bio je takav jedan festival nekad, pre „Melodija Bljeska i Oluje“.Sedimo, dakle, tako u izlogu kafića u kinu „Grič“: Milka iz Podgorice, Boro iz Sarajeva, Drago iz Osijeka, Tanja iz Zagreba i ja i gledamo se, „uz pljuge i pivo“, što reče pesnik; svijet smo, kanda, skužili. Jurišićevom ulicom devojke idu po suncu; ovog proleća u Zagrebu se nose noge. Unutra, u kinu, traje obeležavanje dvadesetogodišnjice Antiratne akcije, gde smo i mi bili pozvani da tu nešto smatramo i ukazujemo, što smo i obavili - donekle preko volje. Gledamo se i ćutimo.

Vreme je da se ovo završi. Dosta je bilo. Sa gđom Smajlović polemisati se ne može, jer ne čuje argumente, ali rado podmeće neistine i poluistine. Dakle: nikada nisam nju nazvao „fašistom“, ni UNS „fašističkim“, kao što ona sa naročitom upornošću ponavlja.

Gospa Ljilja Smajlović odala mi je u sredu neočekivano priznanje: da sam svojom nepromišljenom izjavom da sam 1989. izašao iz tadašnjeg UNS-a „srušio presudu Apelacionog suda“, na čemu mi advokatski tim UNS-a „toplo zahvaljuje“.

Gospođa Ljiljana Smajlović jako se naljutila, čitam u Danasu od 8. februara, zbog presude Apelacionog suda u Beogradu u parnici između UNS-a i NUNS-a oko zgrade Doma novinara u Resavskoj 28. Ta se parnica vuče evo već desetak godina i lepo je dozrela, mada je mogla da potraje još desetak godina kakvo nam je pravosuđe. Apelacioni sud, naime, preinačio je prvostepenu presudu i naložio da Dom novinara UNS (Udruženje novinara Srbije) i NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) podele između sebe bratski, pošteno i na ravne časti. Takvo se rešenje inače činilo logičnim od samog početka: Dom novinara sagrađen je kao zadužbina svih beogradskih novinara sredinom tridesetih godina prošlog veka, još pre onoga rata, pa bi bilo pošteno da ga kolege dele pravedno i nije jasno zašto se oko toga treba parničiti.

Ne izlazi mi iz glave ovih dana jedan stari češki vic iz Šezdesetih. Smrzavaju se tako Česi u tramvaju koji kasni, a neki mrzovoljni čiča gunđa: te su i u Republici (pre Drugog svetskog rata, to jest) išli tramvaji, ali su bili topli, išli su po redu vožnje; te i u Republici je padao sneg, ali se čistio; itd. Kad će neko iz tramvaja da dobaci: tako je deda, i u Republici je bilo komunista, ali su ih držali u zatvoru.

Pametniji od mene (Teofil Pančić i Zlatko Paković) već su lepo objasnili gde se i kako veseli Andrej Nikolaidis okliznuo, iz čega su kasnije nastale neželjene posledice. Meni, pak, đavo nije dao mira: taj je dečko inače pametan; zašto mu se to desilo? Nije to bez neke. Doprinos Željka Ivanovića (u ovom listu) celom tom cirkusu bio je suvišan; u te njihove montenegrinske priče ne treba se mešati i od toga nismo nimalo pametniji.

U mračno doba nemačkog terorizma, a to je bio terorizam mnogo ozbiljniji i dramatičniji od onog banjalučkog cirkusa dačićevsko-dodikovskog, pojavio se pojam „simpatizanta“ kao zgodna etiketa za progon onih koji drugačije misle.

Nit pas kosku glođe, nit je drugom daje.Tako se u narodu kaže kad neko pušta da nešto propada, a ne koristi ga sam. To je obično pitanje pohlepe: misle nesrećnici da će iz te neke imovine izvući više para nego što je stvarno moguće, pa sede i čekaju - a imovina propada. Tako je bilo sa najprivlačnijim građevinskim placevima u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih koji su zvrjali prazni. Nego, da se okrenemo onome što smo hteli. Pre neki dan je vojna policija uz sasluživanje obične iz novosadske kasarne „Arčibald Rajs“ (nekada „maršalke“, kao su se sve kasarne zvale) najurila manje-više energično, ali službouljudno, neku ekipu simpatične omladine koja je tu htela da napravi nešto korisno, jer ionako zvrji prazno za bez veze. Tu je kasarnu već bio nameračio grad Novi Sad u iste svrhe, ali Vojska hoće više para nego što grad ima. Onda su klinci ušli i počeli da rade nešto.

Da jahati ili voziti treba trezan; da pucati treba po pravilima balističke veštine i da treba govoriti istinu - to su znali još Miroslav Krleža i Džef Kuper (klasik iz jedne druge oblasti). Poželjno je takođe da se ulicom hoda u treznom stanju, ako je moguće. Nije poželjno - niti je lepo - u gradski prevoz ulaziti pod dejstvom, pa onda maltretirati saputnike i majstora. Nije dobro, niti je lepo, zaspati u taksiju, pa da vas majstor onda budi ili čak nosi do vrata, što se dešavalo.

Možda sam ja zaista mrzovoljni starac, ali ovo zgušnjavanje praznika nikada nisam voleo. Godinama objašnjavam raznim strancima da se ovde nikakav ozbiljan posao ne može svršiti između 29. novembra i 27. januara. Beolosvetska božićna groznica raširila se i kod nas, šizmatika, pa počinje odmah posle Dana Republike. Onda dolazi Sv. Nikola koji može biti i postan i mrsan; pa ovaj Božić, pa Nova godina, pa onaj Božić, pa ona Nova godina, pa zimski Sv. Jovan, pa Sv. Sava... Zato je februar tako kratak, a tako dugo traje: najsirotinjskiji mesec.

Počećemo od jedne konkretne svinjarije, a posle ćemo videti problem u celini, široj slici to jest. Bila je nekad jedna antipatična politička stranka (da stranka! kriminalna organizacija) i imala je jednog još antipatičnijeg portparola i nešto istih takvih ministara i gnjavatora. O predsednici stranke, gospođi koja nije baš sva na okupu, nećemo ovde; eno je u JNE, jugoslovenskoj neprijateljskoj emigraciji, pa je za nju nadležna II Uprava.

Tu i tamo izbori mogu da budu i zabavni. Naročito ako su adrenalinskog tipa, kao oni 24. septembra 2000. u Srbiji. Kad budete ovo čitali, već ćete znati ishod hrvatskih izbora; ja ga pišući u Zagrebu ne znam, jer se upravo odvijaju. Vidim, međutim, da će ovo biti zabavni izbori: ishod je predvidiv, ali ih to i čini zabavnima. Viktor Ivančić u Danasovom Vikendu već je lepo najavio šta će biti sa HDZ. Ponoviću ovde da se pitanje naslednika Jadre Kosoruše javlja kao veoma zanimljivo; kladim se na jezuitskog lisca Karamarka, ali i to „bumo vidli, kakbirekli slepci“.

Bože, evo je dvadeset godina prošlo od epohalne kompromitacije JNA i njenog slavnog vojevanja i već sam se ponadao da sam to zaboravio. Ne ide to, međutim, tako lako. Prošli put je bilo reči o veteranima ovih naših nesrećnih i suvišnih izgubljenih ratova.