Miloš Vasić

Čujem da je prošle nedelje bila jedna promocija knjige. Onaj krvolok iz Višegrada, Milan Lukić, osuđen na doživotni zatvor u Hagu, seo i napisao knjigu. Onaj što su ga uhvatili čak u Argentini; kažu da se tamo bavio još raznim drugim poslovima, ali ga za to nisu sudili.

Bez brige, Andersa Beringa Brejvika pravda će stići svakako. Samo da tužilac prekvalifikuje prvobitnu krivičnu prijavu po kojoj mu preti svega 21 godina zatvora u onu za teže delo koje nosi 30 godina. Norveška je to, pa ne očekujem ni grafite sa porukom iz gornjeg naslova. Mada čovek nikad ne zna s kakvim manijacima ima posla; ko je normalan mogao da očekuje već uobičajeno i banalno „Nož, žica, Srebrenica“? A taj Brejvik jako voli Srbe, kako čujem i ističe ih kao uzorni primer za svoju ideologiju, pa ako se grafit ne pojavi u Oslu, možda se pojavi ovde.

Dobro, ispratili smo i Hadžića. Eto ga tamo. Tokom cele te furtutme, donekle zbrzane (što je razumljivo: dosta više i njih!), neke stvari su promakle u letnjoj šemi.Na primer: Svetlani, udovici Ražnatović i njenom zetu, onom Ocokoljiću, zakazano suđenje u predmetu za nasilničko ponašanje odloženo je čak za 24. novembar. Razlog: nije joj bio uručen poziv! Kažu u sudu da su triput probali, ali da poštara niko nije zarezivao, a sudskog pozivara još manje; ako sam dobro razumeo, neki bezvrati ćelavi grmalj rekao je „Š‘a je? Briši!“

Reč je, da se odmah razumemo, o brukanje sebe. Na ovom mestu više je puta savetovano, upozoravano i opominjano na temu naše sklonosti da od sebe pravimo budale i sramotimo sebe i državu bez ikakve potrebe. Ponekad pomislim da bi tu trebalo i psihijatrijske pomoći, jer simptomi očito ukazuju na neku duboku frustraciju i skoro samoubilačke nesvesne nagone. O tome svedoče i naročita upornost i marljivost u ponavljanju brukanja.

Saopštili su ovi iz Vlade da su u okviru mera štednje, je li, rešili da se pišmane od ugovora sa nekoliko lobističkih firmi, pretežno u Americi – ako sam ih dobro razumeo po ovoj vrućini. Nije baš najjasnije koliko su te svoje lobiste plaćali, kao ni koliko bi taj pišmanluk, odustanica, mogao da ih košta. Lobisti, naime, nisu nimalo naivni; imaju dobre advokate i sitna slova u ugovorima. Naravno da smo ostali prikraćeni i za objašnjenje jesmo li i kakvu korist od tih naših vajnih lobista uopšte imali.

Došlo je opet do istog onog licemernog „uzbuđavanja“; čaršija je zgranuta!

Čujem da je došlo do prepiske između LDP i Ambasade Rusije u Beogradu. LDP je, koliko sam shvatio, imao izvesne primedbe na spisak zvanica za diplomatski prijem povodom dana državnosti Rusije, kada je došlo do onog nezapamćenog skandala. Ambasada je odgovorila da se to njih u LDP ne tiče, da će zvati koga hoće, da se neće pravdati zbog toga i uostalom mogu da im pljunu pod prozor, pa da se klizaju. Zaista, građani diplomati su u pravu: oni stvarno mogu da zivkaju na prijeme i koktele koga hoće, pa i za kriminal pravosnažno osuđena lica, kao i lica kojima se upravo sudi za ne baš bezazlena krivična dela. To je njihovo pravo, kažu, pa su ga i iskoristili.

Zagreb, juna. Unutar sedam dana Hrvatska je imala dve parade ponosa, prvo u Splitu, pa sada (u subotu) u Zagrebu. U Splitu je ispao cirkus (dalm: kažin) nebeskih razmera: združeni sastav fudbalskih razbijača, ekstremnih desničara i užasnutih licemera napao je kolonu na pravom mestu i došlo je do prekršaja javnog reda i mira većih razmera, sa povređenima i materijalnom štetom. Letelo je kamenje, paradajzi, kante sa suzavcem, topovski udari i ostala pirotehnika.

Sloboda štampe u Srbiji ugrožena je.Ozbiljno mislim. To što ima svega i što se sve može samo je šarena laža. Ima „sadržaja“, ali sve je manje novinarstva; to hoću da kažem. Sloboda štampe nisu tabloidne gadosti koje čak ni Mihael Ringije ne može da podnese; nisu ni sise, guzovi i silikoni. Nisu ni rasistički i šovinistički ispadi, benavljenja kojekakvih izveštačenih „humorista“ bez duha, niti gladijatorski cirkusi u televizijskim „debatama“. Sve je to, građanke i građani, takozvana „postmoderna“: srpski rečeno - površno eklektičko sranje, da prosti vaše lice, nestajanje svakog sistema vrednosti; gubitak samog pojma kvaliteta.

Reče neka cura na radiju da se odavno nije desilo da meteorolozi ovoliko puta omaše skroz. Već nedeljama obećavaju „pljuskove s grmljavinom“, a osim nekoliko kapi nismo videli ništa. A i tih nekoliko kapi isparilo je odmah. Beogradska omorina gadna je i loše utiče na centralni nervni sistem. To se danas kaže da je „biometeorološka prognoza nepovoljna“, je li. Kao da nismo znali ionako.

U celom ovom konfuznom i tužnom cirkusu oko Ratka Mladića ne mogu da se otmem osećanju izvesne difuzne nelagode; kao da me je pomalo sramota od svega toga.

Smak sveta, zakazan za subotu (prekjuče), odložen je na neodređeno vreme iz tehničkih razloga. Moj drug Bubnjević iz „Vremena“ procenjuje da je prvi naredni mogući datum 12.12.2012. jer su drevne Maje dotle napravile svoj kalendar, ali dopušta i mogućnost da im se taj posao dosadio ili da im je ponestalo glinenih pločica ili na čemu su već pisali. U svakom slučaju, smak sveta će za nas nastupiti 13 dana kasnije, jer mi taj katolički gregorijanski kalendar ne priznajemo, a Sudnji dan ipak je verska pojava.

Ovaj naslov donekle je deplasiran. Bruka i prateće nelagode nemaju granice, ako neko baš zapne da se bruka, a posle mu je odgovarajuće neprijatno. A tek kad neko ima teflonski obraz i ne zna za meru i granicu... Posle je nama ostalima neprijatno umesto njega i nekako se stidimo ni krivi ni dužni.

UPOZORENJE: Tekst koji sledi sadrži eksplicitne primere politički nekorektnih stavova. Stavovi su autorovi, mada se ne isključuje mogućnost da ih deo čitalaca deli. Pre čitanja posavetujte se sa svojim duhovnikom ili savetnikom za političku korektnost. Naknadne reklamacije se ne primaju.

Od subote me muči jedno pitanje: zašto Toma Nikolić ustvari to radi? Sada će mi neko zameriti da sam bezdušan, jer da sumnjam u časne pobude čoveka koji, eto, život stavlja na kocku (kakvu kocku? žrtvuje ga!) za narodno dobro i opštu polzu. Ne, nisam bezdušan: meni je savršeno svejedno kada će ti njihovi izbori biti raspisani; može i sutra, što se mene tiče; glasaću svakako, spreman sam kad i vi, gospodo, što reče Bob Dylan.