Natalija Dević

Avgustovskim Beogradom jedna vest ovih dana dodatno podiže temperaturu: "Srbiji narednih meseci preti humanitarna katastrofa. Nemačka je odlučila da desetine hiljada Albanaca deportuje baš kod nas. Savezna kancelarija za migracije i izbeglice najavila je da će Nemačka proterati 94.000 ljudi sa Balkana kojima je odbijen zahtev za azil, a od tog broja je najmanje 30.000 Albanaca sa srpskim pasošem.

Na jučerašnji dan pre dvadeset godina 250.000 Srba proterano je iz Hrvatske. Prisiljeni da beže iz svojih domova, sa svojih polja, ognjišta, zgarišta, u nepreglednoj koloni koja je tog 5. avgusta pred "Olujom" išla ka Srbiji ostavili su sve: svoje žive i mrtve, budućnost, nade, uspomene.

Beograd je Njujork Balkana. Nema stanovnika bilo kog drugog grada iz bivše države koji ne gleda velikim očima u Beograd. Za njih je naš grad prestonica događaja, epicentar uzbuđenja, velegrad u neprekidnom pokretu, stecište ljudi i ideja koji se slivaju sa svih strana, mesto neočekivanih susreta, puls kulturnih sadržaja, zabave, noćnog života, grad koji se ne zaustavlja. Beograd je jedini grad u ovom delu sveta koji nikada ne spava.

Lep grad, odlično društvo Umetničkog pres karavana sa kojim sam došla, prozirno plavo more i uređene plaže, pozitivni ljudi, vrhunski restorani, filmovi pod zvezdanim nebom u staroj pulskoj „Areni“, lude žurke filmskih ekipa svake noći, lepe žene i prijatni muškarci, to je „Pula film Festival“ ove godine. Uživam, pišem. Živim svoj ideal letovanja ovih devet dana. I doći ću opet.

Pitanje je domaćeg vaspitanja braniti svog premijera. Posebno kad je napadnut. A opet, pitanje je integriteta nazvati stvari pravim imenom. Što autore komentara ovih dana stavlja u nezgodnu poziciju. Jer, premijer je otišao u Srebrenicu. I to je izgledalo kao dobronameran državnički čin. No, da li je ostavilo takav utisak na kraju? Posle mučne slike nove žrtve i nove varnice na Balkanu koja je iz Srebrenice otišla u svet, pitanje je li bilo i drugačije namere visi u vazduhu.

Sećate li se filma "Wag the Dog" koji nam je Sloba uporno puštao za vreme bombardovanja? Koje je palo baš nekako u jeku afere između Klintona i Monike Levinski? Pismo predsednika Nikolića kraljici Elizabeti neodoljivo me podseća na njega. Evo i zašto. Filmskog predsednika novinari su nahvatali u preljubi sa maloletnicom. I još partijskim podmlatkom! Savetnik (Robert De Niro) razmišlja: kako skrenuti pažnju sa skandala koji će ga srušiti? Seti se najboljeg holivudskog producenta (Dastin Hofman). "Preljuba? To je sitnica?", kaže producent. I izmisli rat u Albaniji.

Nacija mora da je veoma uzbuđena što je u jednom od gledanijih (a odvratnijih) TV-formata u poslednjih nekoliko godina pobedio kreten. I ovo ne smatram uvredom. Momak koji ne ume da sastavi rečenicu, psuje neprekidno, ne zna ko je naš najpoznatiji pesnik i, uopšte, gde je levo, prikladan je kandidat za pomenutu dijagnozu.

Neverovatna stvar se dogodila: mladi srpski fudbaleri postali su prvaci sveta! Postižući takav uspeh u najomiljenijem srpskom sportu, postigli su nemoguće. Učinili su ono što nijedan Srbin nije očekivao, iako se baš svaki potajno nadao tome: doneli su šampionski trofej u ovu i ovakvu Srbiju.

Na moru sam, kod roditelja. Porodični zagrljaj briše svakodnevne brige, razgovori vraćaju mir. Tako je uvek kad dođem. Ipak, kriza svraća i u to naše kratko zajedničko vreme. “Hajde da idemo na Skadarsko jezero, obiđemo Virpazar, Vranjinu, ručamo u restoranu na jezeru, pa plovimo čamcem do večeri… A posle bismo mogli i u Ulcinj, i koji dan kasnije do Kotora …”, kažem. “Biće dosta do jezera, ovoga puta”, dobijam odgovor. Znam šta je – kriza. “I bolje”, odgovaram, “ostalo ćemo kad ponovo dođem”.

Vazduplohov plovi nebesima, dok Srbija obiluje čudesima. A kad Zoran Babić napiše i "pidejastal", pitam se: da nije disleksija?

Nacija se još nije oporavila od "teleprontovanja" ministra Gašića i "vazduplohova" Zorana Babića, kad evo i mladog kadra Srpske napredne stranke: želi da uđe u onu Sodomu i Gomoru zvanu "Parovi" da se pokaže i dokaže. Čitalac osetljivijih nerava neka se pripremi na stres, pravopisni, i mentalni, jer njegovu prijava za "Parove" prenosim u originalu:

Jeste li primetili da se onaj štos iz devedesetih: "Ko još nije poludeo u Srbiji, taj stvarno nije normalan!" polako ostvaruje? Evo, na primer, Skupština. Ili "Parovi"! Ajde, ko je tada mogao da zamisli da će svakodnevno gledati ovakav skup ludaka na nacionalnoj frekvenciji? Istina, koncept zabave, pa i politike, oduvek je prodaja snova. Ali sad smo, izgleda, sa snova prešli na perverzije. A od perverzije do krvi uvek je samo korak.

Tarabići i njihovo "Kremansko proročanstvo" bili su i ostali zgodni za opštu upotrebu u situacijama upozoravanja praznoverne srpske javnosti na dolazeće teške odluke i krize. Srpskim političarima neko je njihovu funkciju objasnio dobro i na vreme: kad god ne znaš kako da narodu objasniš da će ga zadesiti pogubelj, izvuci Tarabiće. Jednostavno je. Uvek ispadne da nisu lideri nesposobni, već da nam je takva sudbina.

Život našeg premijera pun je nepravdi. Skoro kao indijska serija. Kad ga ne mrzi Evropska Unija, onda ga sabotiraju ambasadori optužujući ga za gušenje medija. Kad ne spasava decu iz smetova, onda vadi davljenike iz poplava, a istovremno radi dvadeset pet sati dnevno. Kad ne gradi "Beograd na vodi" za četiri godine, onda ga gradi za trideset. Ili tako nešto... Objasnio ovih dana Siniša Mali. Kad ne donosi Lex specijalis o brzopoteznom oduzimanju zemljišta stanarima tog dela Beograda, onda tramvajima zaustavlja građane koji, baš pred Arapima, protestuju protiv pomenutih nelegalnih radnji. Kad ne objašnjava narodu bez posla kako mu je gotovo neprijatno koliko nam dobro ide, onda podržava prikazivanje rijalitija "Parovi". Kad nam na tom vrlom primeru polusveta koji se telesno ili mentalno prostituiše na nacionalnoj frekvenciji ne demonstrira osnove demokratije – kome se ne sviđa neka uzme daljinski u ruke, onda drži sednicu na otvorenom u Tamnavi. I opet ima nekih kojima nije dobar! Nije u redu.

Unovoj Srbiji svako dobija svog progonitelja. Polako ali sigurno. Ima se, može se! Žene koje ne uzvraćaju ljubav dobijaju svog zaljubljenog fatalistu, zaštitnik građana koji uprkos pritiscima radi svoj posao režimske medije, čestiti profesor koji se usudio da budu opozicija batinaše iz senke. Progonitelji postaju deo društva. Pošto polome, prebiju ili medijski linčuju svoju žrtvu, obično ne budu ni okrivljeni, ni otkriveni. Postaju deo sistema.