Natalija Dević

Kako to misliš, dođe vam da mi kažete? Kakvoj sreći čovek da se nada, u ova gadna vremena? Znam. Ali, za srećne ljude vreme staje. Na spojenim kazaljkama u ponoć, u času kad dodirnete usne prave osobe, u danu koji sledi dok nosite njen miris iz postelje u nozdrvama... Za srećne ljude sat ne kuca dalje.

Kako je izgledala protekla godina u Srbiji? Nimalo ohrabrujuće, zaista. Na političkoj sceni večiti lideri i bahati stranački prvaci srozali su još poneku preostalu državnu firmu, zgrćući usput po desetak plata iz raznih upravnih odbora. Za to vreme, dinar je padao, skresane su penzije i plate, a narod je sve više gladovao. Najteže su bile poplave. Ljudi su ostali bez kuća i imovine, a i dalje se ne zna kolikom broju njih je država dala obećana sredstva za obnovu.

Jednom je učitelj u srednjoj školi sproveo prostu ali vrlo moćnu vežbu, kaže priča. Svaki učenik je dobio parče papira i zamoljen je da ga zgužva. Kanta je pomerena na sredinu učionice, odmah ispod table. Pravila igre bila su jednostavna. Svaki od učenika predstavljao je nekog iz svetske populacije. Sve što je trebalo da urade jeste da ubace lopticu papira u kantu. "To znači da ste uspeli u životu", dao je instrukcije učitelj. "Nema ustajanja i nema pomeranja."

Otputovala sam iz Beograda na tri dana, na pulski sajam knjiga, kad me na povratku kući dočeka ljuta polemika: zašto polovina tridesetogodišnjakinja u Beogradu nema dete? Sve razmišljajući šta bi bilo s nama da je, na primer, Nojeva žena odbila da rodi dete, radi bolje prilike od Noja ili zbog karijere, reših da vidim kakvi su drugi komentari.

Kultna rečenica iz filma Maratonci trče počasni krugodavno nije bila aktuelnija. Na političkoj sceni grobari, pljunuti Topalovići, ispred nekadašnjeg bioskopa Zvezdaentuzijasti koji bi da ožive kulturu. Novi Topalovići rade isto što i filmski: svađaju se oko nasledstva preminulog osnivača firme. Ne treba biti mnogo nadahnut da se nađe analogija. Setimo se samo izjave Dušana Kovačevića, pisca drame, da je za primer uzeo SFRJ, posle Titove smrti. Preduzeće se, dakle, raspada, a i likova ima pet – baš koliko i tada nastalih država. U međuvremenu, radnja se lokalizovala – svaka od država umire pod svojim Maratoncima. A bioskop? Bioskop ne radi ni u filmu. Jer šta će on takvoj mračnoj ekipi, koja krpi, lakiraja i preprodaje korišćene mrtvačke sanduke? Treba im samo Bili, kriminalni poslovni saradnik, koji istrese leševe i ustupa Topalovićima sanduke, vrlo povoljno, nazad.

Prošle nedelje umro je Jovan Ćirilov. Nismo uspeli ni da se osvrnemo na značaj njegovog dela, mi, za koje je taj vitez teatra i kulture bio junak našeg doba, kad je osvanula vest: dva dečaka od deset i jedanaest godina, "odranije poznata policiji", napala su Rašu Popova, viteza dečijih srca.

Saznala sam da nam je albanski premijer bio u visokoj i, ispostaviće se, skandaloznoj poseti, tek kad je prepucavanje bilo gotovo. Izašla sam da se nađem s prijateljicom, da pretresemo novosti od prethodne nedelje, koliko se nismo videle, ali smo upale u gužvu. Saobraćaj je bio blokiran. Osvežene neplaniranom šetnjom i prijatnim večernjim vazduhom, svaka iz svog pravca stigle smo s desetak minuta zakašnjenja. Poseta albanskog premijera, činjenica da je rekao šta je rekao i da mu je srpski premijer odbrusio, ili šta je već pokušao, dotakla nas je tek toliko. Nije nam pokvarila veče. Ženske priče su lekovite. Zadiru u politiku tek kad se pomene posao. Koga gotovo da nema. Ali, zato ima prkosa, da se pobedi glupost koja krade vreme naših života, ponovo.

Dođe i prođe još jedan Sajam knjiga u Beogradu. Osim časnih medijskih izuzetaka, kojima je kultura još kategorija pažnje vredna, pa su svoje emisije i stranice posvetili tom prazniku misli i reči što traje pedeset devet godina, u poneki stubac onih najtiražnijih probili su se samo izuzeci. Moja malenkost, na primer, osvanula je povodom nove knjige ispod Ace Lukasa u jednim i iza izvesne Tanje Savić u drugim novinama. Fantastičan uspeh za jednog pisca u Srbiji, rekli su mi. Slavim.

Zašto je važno biti na sajmu knjiga, kad ima toliko prečih stvari a i knjige su skupe? Ima li ih, zaista, toliko koliko se čini? I, jeste li primetili da, otkad su nam knjige skupe, život pojeftinjuje?

Evo je i SNS Vlada dočekala svoje štrajkove. Izvodi ih gladan narod, spontano, u sopstvenoj režiji, te bi u tom smislu pažnja usmerena na njihove zahteve trebalo da bude velika. Gladan nema šta da izgubi što već nije izgubio. I, ako ne dobije makar najosnovnije od onoga što traži, neće se smiriti pošto nema gde ni da se vrati. Situacija, dakle, najavljuje "vruću jesen", tu omiljenu pretnju iz doba kad je ova vlast bila opozicija.

Otkad se ona ex Modelsica udala za ruskog tajkuna i preko noći postala bogata, Rusi su postali vrlo popularni kod srpskih devojaka. Ali, ne lezi vraže, ima nešto u tom šarmu ruskih novobogataša što uzbuđuje i naše političare. Zato, valjda, spomenik caru Nikolaju II između ex skupštine i Predsedništva, a istovremeno i usred Devojačkog parka! Može li biti uzbudljivije, u smislu simboličkog zaokruženja?

Izašla mi je nova knjiga, Žena sa crnim šeširom. I to bi bio moj intimni Utisak nedelje koga više nema, da nije studenata. Šta traže ti mladi ljudi? Da se promene ne nerealni, već kriminalni uslovi studiranja, kad se ima u vidu prosečna plata njihovih roditelja. Ako je uopšte primaju, i ako imaju posla. Zatim, da im profesori ne ćute i čekaju u redu za isplate honorara od autorskih prava na više nego sumnjive udžbenike koje su studenti prisiljeni da kupe. Da o njihovom zahtevu ne odlučuje vrh države na čelu sa predsednikom koji je i sam vlasnik kupljene diplome. I da o budućnosti te dece ne glasaju lažni doktori po sopstvenoj korumpiranoj savesti. Zato mi je parola koji su nosili Beogradom "Lako je vama na vlasti, vi nikad niste studirali" nada u novu pamet.

Stvarno ne mogu da se nasekiram što su neki žandarmi tukli Andreja Vučića i brata Siniše Malog tokom Prajda, iako je to opšti medijski Utisak nedelje koga više nema. Mada, bilo bi bogougodno i nadasve evropejski korektno da kažem da mi se srce cepa. Što da lažem? Pravda će ih, sve zajedno, stići sama.

Posle one akcije s kantama ledene vode gde su naši selebritiji po običaju promašili temu – umesto uplata za obolele od amiotrofične lateralne skleroze shvatili su to kao način promocije sebe i svog tela, evo radosti za umnije: na Fesbuku osviću spiskovi knjiga u novosmišljenom književnom izazovu.

Za sve one koji još veruju da Srbijom, ili bilo kojom državom, upravljaju njeni političari i vode je na osnovu sopstvenih uverenja i partijskih programa, evo vesti: Kenet Lengon, američki milijarder, upozorio je papu da se mane dosadašnje politike otvorene podrške siromašnima. Ni manje, ni više. Kenet, a i njegov neimenovani donator, našli su se pogođeni time. I zbog duševnog bola koji trpe, rešili su da zavrnu slavinu za katedralu Svetog Patrika u Njujorku. A reč je o više stotina miliona dolara donacije.