Nataša B. Odalović

Povodom otvaranja Poglavlja 35 (kojim će biti obuhvaćeno pitanje Kosova) premijer Vučić je istakao da se nada brzom formiranju nove kosovske vlade, kako bi se što pre nastavio dijalog između Beograda i Prištine! Kome je to rekao naš čovek, kome je vlastiti ministar policije ukrao nadimak?

„Obama, imate li Vi srce?“ „Putine, Vi nemate dušu“. Svet više nije globalno selo, već vešto režirana (bez)umna pozornica „montipajtonovskog“ po umešnosti, ali realno ubitačnom black&bloody humoru.

Ranom zorom, probudivši se, kao i obično, dakle, pre nego što je uopšte legao da spava, mučen dešavanjima oko malenog Krstića, koji je primio sve spin-bubotke dok se „dešavao“ zakon o radu, koji preti „događanjem“ odmetnutih sindikalnih vođa, koji neuračunljivo prete vaskrslim Đinđićem, mladi srpski premijer Vučić obukao je u žurbi mantil preko pidžame, koju je negde oko 4 časa obukao preko odela. Skinuo patofne ispod kojih su bile izglancane crne japi-cipele, i ne popivši ni gutljaj kafe, istrčao iz kuće. Šofer ga je odbacio u Nemanjinu. Čim je stigao, naručio je sekretarici: kafu, kiflu i vladinu službenicu Zoranu M.

Za razliku od medijski sveprisutnog Nebojše Krstića, ex „Idola“ i ex Tadićevog savetnika, kome je, izgleda - sudim po medijskoj omnipotentnoj sveprisutnosti i jednom dečačkom bašmebrigističkom stilu twittovanja - sve vedro, čime se u današnje vreme svake oskudnosti razloga za opuštenost i bavljenje nepodnošljivom lakoćom življenja, zaista, malo ko može pohvaliti. Meni se čini jeretički opsednutoj himeričnim (po većinskom ili marketinškom mišljenju „himeričnom“?) realpesimizmom. U Srbiji vlada vreme smrti i razonode.

„Sećam ga se po tome što je uvek smrdeo na loj“, rekao je Šešelj za Kusturicu. „Sećam ga se što je uvek smrdeo na kiseli kupus“, rekao je Kusturica za Šešelja. Dakle, davno, vrlo davno, mnogo pre nego što je građanka Vesna Pešić gromoglasno proćerivala Kusturicu u njegovu Bosnu, sram ga bilo, rekli bi antiintelektualci, umesto što prodaje veru za večeru - istorija bizarnih repliciranja zapamtila je i to blistavo prepucavanje Vučićevog najnovijeg prijatelja Kuste s nešto starijim (po stažu prajateljevanja i slavnog vojevanja) prijatelja Šešelj-Voje.

„Jal’ puštajte mene u celosti, jal’ me drš‘te za pojedinosti“(V. Šešelj, Hag pred Vidovdan)

O fašizmu nije ni dobro ni pametno histerisati, i svaki lako prepoznatljivi oblik nasilja nazivati odmah i nužno tim imenom. Ali, od izuzetne je važnosti prepoznati fašizam u naizgled (nenasilnim) a zapravo ultranasilnim detaljima, a oni se tiču administrativnog odnosa, potraživanja i mera koje državni aparat primenjuje protiv građana, a u cilju sticanja materijalnih ili nematerijalnih koristi, uterivanja nesigurnosti i straha od moći državnog aparata nad nemoćnim pojedincem, lečenja frustriranosti neznalačkog državnog aparata svesnog vlastitih manjkavosti visoko podignutim korbačem iznad glava građana pokornih.

Prvo što je Lukašenko pitao Tomu ticalo se Vučića i glasilo „Berlin?!“ Iz pouzdanih izvora bliskih predsedniku Toma mu je eksplicitno bez mucanja odgovorio: „Berlin!“Lukašenko, još jednom: „Berlin?!!“ Toma: „Ber-lin. Nisam mislio na Berlin, ja sam mislio na Berlin sa Berlincima“. „A-ha“, razumeo je Lukašenko.„Aleksandar Vučić je uspeo da izmami osmeh Angeli Merkel, čak nekoliko puta, a ona se ne smeje često“, rekao je Ivo Visković, poznavalac berlinskih slika i prilika.

Ova bizarna, od početka do kraja, priča o nekom momku, Džambu, koji je ničim izazvan kao heroj predstavljen u emisiji „Teška reč“, a u novinama „Informer“ obećano da će mu podići spomenik, kuću, šta sve ne, da bi na kraju u istoj emisiji palo teško zgražavanje nad Džambom, koji se lažno predstavljao (kao i toliki lovci u mutnom, vidljivi i nevidljivi), fascinantna je metafora o Vučiću.

Najsažetija je bila Svetlana Slapšak u tekstu „Waterworld“: „Najgluplje što se oko prirodnih nepogoda može raditi jeste moralisanje, naročito sa suvoga spruda.“ Balkanski internet se raspada od asocijativnosti na jugoslovensku solidarnost. I koliko god da se ovakvi talasi opšte ljubavi racionalizuju, svode u kontekstualne okvire i sferu očekivanog, jedno ostaje: unesrećeni i oni koji im pomažu u danima katastrofe otkrivaju šta sami i izvan bilo kakvih državnih i administrativnih ograda mogu da urade.“

Proleće je otpočelo brojnim kontroverzama, uglavnom medijskim: „kristijanizacijom“, „škoroizacijom sa nastalim postoperativnim komplikacijama sa zagnojenim nedoumicama sprege pluskvamperfekta i prezenta“; potom, „Eurosong s bradom i svekoliko mentalno masturbiranje na tu temu do obesmišljavanja iste.

Serjoža Nariškin, dragi gost srpskog premijera Aljoše, ispričao je u Srbiji kako je potpisujući sporazum kojim se Krim pripaja Rusiji pustio suzu.

Šefe, poplava u Srbiji - Hapsi sve! I Ibar? I Ibar. Yes, Sir! Posilni salutira. Ibar? Kakav Ibar, stoko bezrepa, viče Premijer. Hapsi odgovorne za poplavu, budalo! Razumem, šefe, ovaj, a ko je odgovoran?

Rat koji je trajao tokom kampanje okončan je sveopštim primirjem zavađenih političara. Ovi što su prešli cenzus ljube se i grle s Vučićem. Ovi što nisu zavide im iz kornera i čekaju priliku na svoj kiss s prvim srpskim vodviljskim Oberlajtantom.

Dozvolite da primetim novi trend u srpskom kriminalno-bezbednosnom žurnalizmu: Došlo opet ono vreme iz 2000-2003. kada je Đinđić kriv bio za sve. Ako nije Milošević, tj., tada je Đinđić.Opet su puni mediji svedoka Đinđićevih nepočinstava. Što iz zemlje što iz regiona. Nema tog čoveka „van zakona“ ili kontroverznog lika s kojim Đinđić nije tikve sadio, od Arkana, preko kojekoga, do Legije. Na stranu tabloidi s naci-frekvencijom.