Nataša B. Odalović

„Ej, Bodo Hombah i Nemačka mi veruju, nije šala“, kaže Vučić čista srca i nazdravlja sebi čašom dobrog vina.

Petar Luković, novinar, i jedini stvarni pobednik ovih izbora, nasmejao me je do suza opraštajući se sa svim gubitnicima nežnim rečima: „Zbogom, mala moja pišo.“ Sa onim koji su u prošlim izborima pomogli da Vučiću krene, a „alkaponcima“ demokratskog bloka padnu akcije, taj Luković ne prestaje da šalje iste, oproštajne poljupce. Ta „nuspojava“ - koja je pratila glavnu igru, za mene predstavlja tajno mesto raskrinkavanja srpske pseudograđanske palanačke svesti. Vučić je lider napunjen helijumom. Ali Vučić će se izduvati. Od životne važnosti za srpsko društvo je dekontaminacija svega onog što kobajagi nije Vučić.

I mada je bilo zanimljivije nego inače, ja sam nešto slabije pratila kampanju fokusirajući se na oglase za zapošljavanje, a sebe tretirala kao lakmus, preko koga se tako lepo vidi sva staklena laž i kristalna hipokrizija predizbornog folklora. Pa, ako je već tako, kad bih vam, ako ne u danu predizborne šutnje, kad poštujem princip neopanjkavanja političkih svetaca, već samo generalne utiske o svim bogomladencima, ispričala jednu ličnu biračku priču? Jer dobro je biti ličan, a ne sličan, pored toliko međusobno sličnih. Pre izlaska na birališta bolje je čuti čoveka (kako peva posle svih ratova) nego posle slušati oluju.

Da li Miško zaista finansira Vučićevu kampanju? Kad kažem Miško, da, mislim na Miškovića. Verujem, jer je apsurdno. Tri se konstante ponavljaju: Vučić širi glasine da je M.M. uložio, pazite, 100 miliona evra u medije za totalni napad na Vučića.

Nisam od onih koje impresionira dekliniranje prezimena austrijskog političara. To što se Bel sastao sa Sebastijanom, spada u protokolarne predizborne aktivnosti PPV-a, s jedne, i početak ili nastavak poznatog romana, klasika književnosti za decu, Sesil Obri „Sebastijan i Bel“, s druge strane.

Gangula nastavlja da nameće teme za kampanju. Kijev u plamenu, ceo svet se bavi Ukrajinom, mi nemamo stav o tome. Nama su ove gangulijanske nedelje u žiži bili Palma i Čeda.

Gangula je lik iz kraja, svi ga poštuju, zapravo strahopoštuju ga. Šlihtaju mu se da bi pridobili malo pažnje, ali retko uspeva. Gangula je takav, voli da maltretira, da se iživljava, tera ljude da uvažavaju njegovo mišljenje. Može mu se. (Nije reč o Šapiću, koji ima takav nadimak!).

Čitam sinoć twit jedne novinarke, ugledne twiterašice: „Novinarska govna, ostavite mrtvog Đinđića na miru“. Nisam bila u toku, te brže i jedva iskopah informaciju o tome da je jedan tabloid napravio intervju sa Cecom Ražnatović, koja je između ostalog (citiram po sećanju) rekla da su se Đinđići družili sa njenim mužem, te da joj je Ružica Đinđić prva dala korpu s cvećem nakon nekog velikog koncerta, da joj je Đinđić prvi izjavio saučešće kad je Arkan ubijen, i navodno je pozvao da „zajedno ruše Miloševića“.

Sećam se slike ja, kad ono pade Boris Tadić, tada još gradsko dete, da me ništa od onolikih čudesa koja su usledila nije više začudilo od potrebe Olje Bećković, koja se 20 godina nije politički oglasila, da se preko „Nedeljnika“, izdanja tadašnjeg Presa, izričito odrekne Borisa Tadića i DS. Posle toga život je jedva ali nekako nastavio da teče dalje.

Oskarovac Ben Aflek navodno želi da napusti film o superherojima Betmenu i Supermenu. Procurelo iz Holivuda: Betmen je „aut“, Vučićmen je „in“.

Ima onih filmova u kojima se ekipe naučnika vraćaju u prošlost. I oni znaju da tamo ne smeju da zgaze ni travku, da uberu cvet, da ubiju leptira, jer bi time promenili tok evolucije i tok istorije. Kad se vrate u sadašnjost, ništa ne bi bilo kao što su ostavili. Cela Vučićeva politička instalacija urađena je na tom principu, samo obrnuto.

Utisak godine mi je Basara - Vučić intervju, ali više reči biće o ministarki energetike i slavi u Republici Srpskoj. Čestitam u oba slučaja!

Decembar se završio epohalnim otkrićima hladne vode i toplog zeca: Vučić: „Država je ubila Ćuruviju.“ Dačić: „Država ili već neko sličan njoj, pravi se fotorobot, ubila je Đinđića.“ Toma: „Nikada ne bih potpisao međudržavni sporazum Beograd - Priština, čak ni kada bi ga Skupština Srbije verifikovala.“

Kraj 2013. Srpska drama odvija se u ovakvom mizanscenu. „Briselski sporazum“ što se „sveta“ tiče, vodi ravno Nobelovoj nagradi svim potpisnicima: Dačić, Vučić, Tači, i drugi. Pohvale pljušte iz EU, SAD, sa svih strana.

Čeda: Više nema nikog na drugoj obali.Neko Pametan: Nikada nikog nije ni bilo.Čeda: Znao sam, majke mi, sve vreme, nego, eto...