Nataša B. Odalović

„Dačić smatra da SNS atakuje na mesto premijera sve dok je Dinkić ministar finansija.“ Tu, i mada u oštroj konkurenciji za najluđu u nizu onih koje su izgovarali drugi akteri, ipak najznakovitiju, čak, i najznačajniju rečenicu, uz tajnoviti smešak, pred kraj izgovorenog, a na kraju „rekonstruktivno-destruktivnog“ maratona izgovorio je fatalni Dinkić.

„Naša pozicija je jasna: postoji pravni osnov za ekstradiciju Snoudena SAD, gde je optužen za ozbiljna krivična dela“, rekao je Karni. Portparol Bele kuće je podsetio na izjave ruskih zvaničnika da ta „situacija ne treba da ima dugoročan uticaj na odnose dve zemlje, koji su veoma važni“. I predstavnik Stejt departmenta Patrik Ventrel rekao je da Vašington želi da se Snouden vrati i bude predat pravosuđu.

„Nisam dobio pozivnicu da prisustvujem obeležavanju 18 godina zločina nad muslimanima u Srebrenici“, izjavio je Vučić. Ne znam da li je neko dobio od državnog vrha, ali ja nisam“. Biće i 19. repriza, ne tuguj Vučiću. Ionako si propustio sva dosadašnja „izvođenja“ „Čudovišnih marioneta u Srebrenici“ (Geert Mak, „U Evropi“). Čujem da ni Ljiljana Bulatović nije dobila pozivnicu. Baš me čudi.

„Vidovdan je naš datum“ (NLO patriotsko vladino i nevladino krilo, političko-civilno-društvenog tipa), „Prvi Vidovdan a da se Srbija raduje“ (A. Vučić, i još neki vladini zvaničnici), „Nismo dobili Datum“ (Boris Tadić), Koji datum? (građanin Kragujevca, anketa), Datum, bre! (civilni sektor&strani plaćenici, internet).

Dugo, posle ratova devedesetih, u Srbiji se smatralo da je kultura poredak u javnom demonstriranju estetskog: Red resitala (recitala?) podobnih pesnika, ratnih ideologa i njihovih epigona, red nemontiranih dokumentarnih filmova sa svadbi i sahrana ratnih veterana i njihovih silikonskih izabranica, red kulturnih TV-emisija, čiji je lajtmotiv sadržavao obavezno trik-pitanje:

Dugo, posle ratova devedesetih, u Srbiji se smatralo da je kultura poredak u javnom demonstriranju estetskog: Red resitala (recitala?) podobnih pesnika, ratnih ideologa i njihovih epigona, red nemontiranih dokumentarnih filmova sa svadbi i sahrana ratnih veterana i njihovih silikonskih izabranica, red kulturnih TV-emisija, čiji je lajtmotiv sadržavao obavezno trik-pitanje:

Kao što je Veliki Um Novog Srpskog Poretka Emir Kusturica došao na ideju da napravi, u svojoj sve bogatijoj kolekciji skupih replika, i manastir Visoki Dečani, zbog čega će mu Matija Bećković, kad bude još moćniji, napisati novu, ovakvu nekakvu posvetu: „Hoće da me ubiju. Zašto? Zato što sam Srbin. Nemoj da budeš Srbin. Moram, ubi me.“

Farin, lek, 5 miligrama, antikoagulant. U tih pet miligrama staje život moga oca. Farin je povučen iz apoteka. Odlukom mafije. Prejako? Pa, kojom reči da zamenim reč „mafija“? Odlukom Vlade Srbije? Odlukom neimenovanih centara moći? Za mene, pred pogledom oca koji čeka da mu dam lek, sve je to isto - mafija. Ili je tačan onaj grafit: Srbija - ubija????

„Uvek sve može da bude bolje i da se uradi više. Nažalost, bilo je malo intelektualaca koji su gurali napred, a mnogo više onih, ujedno moćnijih i uticajnijih, koji su vukli unazad. Podela na prvu i drugu Srbiju je besmislena, ima mnogo Srbija, a najveća je ona ćutljiva koja čeka da vidi odakle će vetar da duva ili koju baš briga za sve. Problem su ipak oni intelektualci koji pričaju jedno, a čine drugo, ističu svoju hrabrost i načelnost, a biju se samo za svoje lične interese i trude se da uvek budu na pobedničkoj strani.“ (Profesor Ljubiša Rajić)

Mlada sarajevska rediteljka Selma Spahić negde još u aprilu mesecu ove godine obavestila je Direkciju Sterijinog pozorja da se povlači sa ovogodišnjeg festivala, jer je najavljeno da će ga otvoriti reditelj Emir Kusturica, čime je, kako je ocenila, Direkcija festivala dala „legitimitet nacionalističkoj retorici“. Spahićeva je u pismu Direkciji navela da njena odluka znači i da se iz takmičarskog dela festivala povlači i predstava koju je režirala, „Grebanje ili Kako se ubila moja baka“.

Dešavaju se tektonski poremećaji u ostacima Srbije i nečeg što nazivamo društvom. Ti poremećaji, a ne vrazi i teorije zavere pokazuju da nije sve onako kako se čini na prvi pogled. Ali i činjenica da niko neće da se osvrne, podvuče crtu i kaže nepristrasno šta se dešava, govori u prilog zavereničkim teorijama.

To da, ne dokon, no bahat pop, ne jariće, no i vragove, zatreba li srebrnika, krštava, pokazuje poluodmotano klupko vladičanskih skandala i sablazni. Ajd što krštava, no ih zavladičuje ili odličja svakojaka dariva. Kakve to veze ima s hristoljubljem?

„Naše mladenačke ideje o angažiranom umjetniku su definitivno mrtve. Nema više alternative, nema bunta, rock’n’roll je davno umro. Sve je kooptirano od onoga što smo u mladosti zvali establishment. Danas se traže poslušni robovi, a ne ljudi koji misle. Ti su opasni i nepotrebni. Oni su tretirani kao luđaci, neprilagođeni, teški, „negativni“, oni zaustavljaju „napredak“. Ne bih voljela danas počinjati.“ (Mira Furlan, 2012)

Meni odnosi među vodećim političarima u Srbiji liče na onu pričicu Vudija Alena: „On: Trebalo bi da vodimo ljubav češće... ili bar jednom. Ona: U ponoć u mojoj sobi! On: Hoćeš li i ti biti tamo? Ona: A jesi li raspoložen za?“ Itd.

Ono što znamo, za sada, jeste da Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, boguhvala, dobro spavaju. Sve drugo je nepoznanica o kojoj se u Crnoj Gori bar govori, a u Srbiji - niko ni da bekne, kad je reč o državnom vrhu. Zašto je tako?