Nataša B. Odalović

Hvala nebesima - završiše se medijsko-političko-oznaške zadušnice, nazvane morbidno „Zoranova nedelja“. Valjda je samo u maniru iznošenja hrane na groblje mo3guće prostrti medijsku sofru, zastrti je flekavim stolnjakom od prošle godine, postaviti iste narikače, iste zadušničare, i ostale koji pripadaju posebnom svetu duhova, i nedelju u kojoj je ubijen premijer Zoran Đinđić najpre nazivati „Zoranovom nedeljom“, a zatim, bez elementarnog osećaja stida i pristojnosti, zadušničariti u začaranom krugu.

Umna država podrazumeva slobodnomisleće građane. Bezumna država podrazumeva strah podanika. Gde hoćete da završimo svi skupa?

Na Dan Narodne biblioteke i okolo, itd, svi se političari nekako sjatiše u ovu, kako bi se reklo, instituciju od nacionalnog značaja. Predsednik Srbije prihvatio je poziv da bude pokrovitelj Narodne biblioteke Srbije i na obeležavanju dana te institucije poručio da Šekspir, ipak, više vredi nego meze uz Tomovaču sa sve onimčuvenim antišekspirovskim parom kobasica. Dobro.

„Padaj kišo, blago meni,da livada ozeleni,reče jedna zdrava krava.“(Ršum)

U našoj poludržavi, bez institucija, najveći poštovatelj i branitelj Ustava steje dr Koštunica, koji žali za prvim tekstom Tomine deklaracije, ali pristao bi na neku buduću koaliciju i sa Rezolucionerima o Kosovu, ako ta koalicija garantuje vlast. Nešto slutim da ovog puta ne bi vratio mandat narodu. Uostalom, kojem narodu?

Sad vidimo da bi nepatvorena („lepa duša“, reko bi g. Hegel) Jorgovanka jedina mogla da parira Eliotu Nesu - Vučiću kao Nesica prvog ranga. Evo zašto.Ne sumnjam da je Milan Beko, od milošte zvani Milanče, nakon poslednjeg, antologijskog gostovanja gospođe Tabaković u „Kažiprstu“ zapevao, smešeći se zadovoljno, onako, više za sebe, uz čašu nekog jakog crvenog vina: „Kad dođu teški dani, kad odu svi jarani, kad zamirišu jorgovani..“, s tim što je poslednji stih modifikovao u: „Tad zamirišu jorgovaniiiii“, misleći na najegzotičniji među njima, našu guvernerku Jorgovanku. Ako nije zapevao, sram ga bilo!

„Italijanski gradić Ćita di Kastelo, gde je rođena, postao je premala pozornica za Monikinu savršenu lepotu, već kada je napunila 16 godina“. Isti slučaj kao sa Cecom i Žitorađom. Ko ne veruje nek pita Dačića. Ne bi mi palo na pamet da pomenem ove dve umetnice i lepe žene da ova prva rečenica nije jedna od milion kojima su srpski mediji propratili ovogodišnji filmski festival Kustendorf na Mokroj gori.

Deset godina DS nije imala nikakav naročiti potez raskrinkavanja nakazne tvorevine koja vedri i oblači tajnim društvom elitne Srbije. Srbije koja je vodila besmislene ratove u kojima nije učestvovala, čiji su se ratnohuškači obnoć odrekli ratnih komandanata i tako preuzeli vlast u zemlji. One Srbije, koja se fašistički obračunala sa čovekom koji je pokušao da napravi hirurški rez, Zoranom Đinđićem, one, malograđanske, potkupljene, korumpirane Srbije koja ne zna ništa, i koja se obračunava sa svima koji su slobodni, svoji, siromašni, ali nedodirljivi.

„Može li Dačić da bude šef Vučiću?“, zapitao je Čeda Jovanović pred sam kraj godine, predviđajući, donekle, mogućnost novih izbora. Ne zato što „Koferče“ nije sposobno za premijera (naprotiv), već zbog toga što „Čovek koji se smeje kao da je progutao kanarinca“ neće da ga prizna za „starijeg“, a „Teksaška domaćica“ nema nameru da se meša u njihove odnose, bar zasad, dok se zakuvava na tihoj vatri nevidljiva platforma, koja bi uskoro mogla da se izlije u odgovarajući kalup i u vidu pihtija bude servirana poslanicima tek ogladnelim posle prejedanja tokom svih minulih praznika.

Poslednji petak 2012. Na kraju godine svi svode račune. Ili zaključuju šta smo naučili ove godine. E, pa lepo: Ove godine mi smo naučili napamet (a sročio taj nauk, odlično, u reč dve jedan tu, ovdašnji pisac): „Ako hoćeš da potkradaš Državu, moraš biti blizak državnim vlastima.“ Mašala!

Kažu, svako ima svoj Rtanj za smak sveta. Kažu, u prodavnicama razgrabljene paštete, sve vrste konzervi. Izvesni, ako nije šala, američki portal „Popjular“ otišao je najdalje u ludilu ili gluposti, objavivši da su za najavljeni smak sveta zakazan za 21. 12. 2012. krivi Srbi, koji su, namerno ili ne, ispunili uslov iz Nostradamusovog proročanstva da do smaka sveta dođe, preko „Đavola koji će 1999. želeti da napravi sukob“, bla, bla truć.

Čuveni podvodni arheolog Robert Balard, najpoznatiji po tome što je sa svojim timom našao olupinu čuvenog Titanika, smatra da je pronašao dokaz da se veliki potop, opisan u priči o Nojevoj barci u Bibliji, zaista dogodio, prenosi „Dejli telegraf“. Balard otkriva da mu je sve podatke o uzrocima potopa, izgradnji te finansijskoj konstrukciji Nojeve barke, dostavio srpski vicepremijer Aleksandar Vučić.

Da, da. Ako se sećate, objavila sam ovde pre dve nedelje tekst „Ko se boji Vučka još„, sa nekim zapažanjima za buduća vremena, šta bi se moglo desiti ako sva vlast dođe Vučiću u ruke, a ovaj se otrgne samokontroli, jer tvrdi da ga niko drugi ne kontroliše.

Oslobođen Haradinaj. Na svim srpskim TV, evo dva’estu godinu smenjuju se Oliveri, Marko, Ace, Voje, Ive, Trajke, Gojkovice i skupa s dvae’s godina istim voditeljima istih emisija: zabrinuti su. Za to dobijaju platu.

Ako je prethodna vlast bila strašna u svom alijenacijskom, baronovskom i narcističko samozadovoljnom stavu spram društva, tačnije zajednice građana, ova vlast, oličena pre svega u Aleksandru Vučiću (koji se nameće kao simbol, metafora, značka, maskota za prepoznavanje, svojim insistiranjem na vlastitoj neophodnosti), jeste zastrašujuća - posmatrano optikom običnog, ali građanina koji inklinira slobodi misli, izbora, delovanja.