Nataša B. Odalović

Čitam u tekstu stanovitog autora M.M. o tome kako da ne postoji par kvarilaca srpskog jedinstva i sreće koji insistiraju i dalje na podeli na „dve Srbije“, u Srbiji bi nesmetano raslo hiljadu cvetova. Među tim drugosrbijancima, čovek optuži i moju malenkost. Nek mu je na zdravlje, ali hajde da se osvrnemo na dve Srbije. Jest Srbija u dubokom mulju gde se kreketanje žaba i predstavlja kao pevanje heruvima, jest da se od drveća ne vidi šuma, jest da su u mraku sve krave crne, jest da nam nije ostalo mnogo crkavice, ali sećanje nam ne možete oduzeti. Postoje li dve Srbije? Od kada i zašto?

Šta je majmun za čoveka: podsmeh ili bolni stid, pitao se Niče. To pitanje nikada nije izgubilo na aktuelnosti, naprotiv. Šta je čovek za majmuna: njegova strašnija, bezdušnija polovina, ili opomena da evolucija ima skrivene zakone po kojima kada dostigne tačku ključanja, kreće u kontraproces, u antiproces, u antievoluciju, što je jedno od mogućih objašnjenja, a svakako moj komentar na fejsbuk ogranke: „Sendi, Srbi te vole“ ili „Bubreg, srce, pluća, živela Žuta kuća“.

Huligani koje gajimo decenijama, evo odrasli u „rasiste“, „fašiste“. A šta ste očekivali? Došlo njihovo vreme. I tek dolazi.

Dragan Marinković Maca izgleda neće biti prvi čovek Teatra mladih u Novom Sadu. Miloš Bojanić, koji je viđen za budućeg direktora Filharmonije, odmah pošto Tasovac bude smenjen (što je pitanje dana), optužio je svoju stranku, SNS, za pokušaj infiltriranja maconizma u kulturni život Novosađana.

Kako reče Legija Ulemek ovih dana, na nekom od „entih“ suđenja za nešto, nema veze više ni za koje delo, poentiraću citatom: „Kada je tužioca Koštunica otkačio i rekao ‘Važi, pričaćemo, dođi juče’, tužilac se našao u nebranom grožđu. Sada ovaj predmet treba da posluži ne bi li se tužilaštvo izvuklo iz nebranog grožđa.“

Ovih dana gostovala je tri dana u Beogradu Sandra Sterle, umetnica, „performerka“ iz Splita. Gde bi, naravno, do u CZKD. Ne bih o tome, da ne bi treće večeri, kada je održana tribina o odnosu umetnosti i hrabrosti, kada se, razgovor za tren oka pretvorio u spontanu eksploziju kreativnosti i duha koji se više ne viđa, u medijima naravno, ali, sve manje u oficijelnim „hramovima“ umetnosti, koji se bave koječime, ali ne i duhom. Ili im duh izmiče kroz otvorene prozore, ne bi li utekao od memle, filistarskih frustracija, lenjosti duha, prodatosti duše.

Sećate se stripa o Ripu Kirbiju, čuvenom detektivu, naočitom, s kockastookvirnim naočarima, imao je devojku (Honey), ali je bio poznatiji po svom briljantnom i nenadmašnom batleru Dezmondu, diki i ponosu svih batlera.

Karikaturista Marko Somborac „naslikao“ vlast i opoziciju, veselu družinu vrlih momaka. I kaže Toma koji predsedava: „Okupio sam vas da napravimo konsenzus oko predloga za rešenje Kosova“. A Čeda iz ćoška pita: „Mislite, kako da se rešimo Kosova.“

Najtužnija vest poslednjih dana u Srbiji, i najznačajnija, zapravo, iako sam i sama izbegavala da o njoj pišem, jeste Tara. Ne može se više govoriti o „požaru koji je izbio“, ili „je podmetnut“. Nepodnošljiva činjenica jeste da je Tara, jedno od poslednjih čuda prirode koja su nam poklonjena, u nizu onih koja su već ili nestala ili smo ih uništili ili prodali - uništena požarom. Barata se raznim ciframa koje se kreću od 1.700 hektara do čak 3.000 hektara borove šume koja je izgorela. Kako god, u hektare se ne razumem, ali to je toliko velika ekološka katastrofa i takav gubitak za Srbiju, da se jedino može meriti uništavanjem kulturnoistorijskih spomenika, recimo, u onom poslednjem međuetničkom orgijanju na Kosovu, kada su spaljivani srednjovekovni srpski manastiri i crkve.

Vučićeva Srbija, njegova politička filozofija i način na koji je medijski saopštava, neodoljivo podsećaju na film Franka Oza „Supruge iz Stepforda“ (The Stepfords wives). Sve tu izgleda presavršeno.

Naš a svetski Vučić vratio se iz Rusije. Čujem da je doneo kofer dobrih vesti o daljoj saradnji Srbije i Rusije. A lično, poznajući Vučićev slobodarski senzibilitet i osetljivost na kršenje ljudskih prava i sloboda, verujem da je tamo, na licinom mestu, uputio oštar ili bar friendly apel ruskim vlastima i prvosvešteniku Kirilu, da se založe kod nezavisnog sudstva te ponište tešku kaznu kojom su zbog izvedenog performansa dve godine teške robije dobile pevačice grupe Pussy Riot (što u prevodu Svetislava Basare znači „mindžokurobecanje“).

Nije ovo leto za političke kupaće gaće, ovo je leto za politički nudizam. Tako ukratko zvuči Đilasova poslednja analiza stanju u DS. U prevodu, bilo da gledamo Tadića u kupaćim gaćama, Jeremiju u toplesu, Šutanovca na 40 u hladu po beogradskim pašnjacima, sasvim je svejedno Đilasu.

Anatomija srpskog političkog vremeplova - Krišto: Dostupan sam nadležnim organima u svakom trenutku septembar, 2008 (Press); Slučaj Agro-Antonić: medijsko gostovanje, bekstvo, hapšenje...(ovih dana 2012.)Bojan Krišto sinoć je, uoči zaključenja ovog izdanja, na pitanja Pressa o tri stana u Belvilu odgovorio SMS-om koji prenosimo u celosti:„Poštovani, ne bih želeo da se o meni piše po novinama. Sva moja imovina, kao i obaveze prema bankama su evidentirane kod svih nadležnih organa kojima sam u svakom trenutku dostupan. Molim vas da se obratite istim kako biste dobili odgovore na vaša pitanja. Krišto“.

Dođem sa kraćeg odmora iz šumadijskog Mikonosa, gde sam pokušala da u banjskom lečilištu smestim oba stara roditelja i nevoljno svoju malenkost, jerbo, nema se okle nabavljati nijedna od deset koliko bi trebalo dadilja (negovateljica, medicinskih sestara, itd) da brine o starim i bolesnim ljudima, a da se i ja malo odmaram. U povratku me čeka transparentno odustajanje od zdravog razuma, svake logike i čudoređa.

Ova (i dalje neformirana vlada) uspela je da ostavi snažniji umetnički dojam od prethodne, a da još nije započela sa radom. U čemu je gvint? Ova vlada trebalo je sve da promeni.