Nataša B. Odalović

Zanimljivim mi se, kao prilog istoriji srpskih antropo-povesnih specifičnosti u odnosu na ostatak sveta, čini izjava Vuka Jeremića da će Kosovo postati članica UN samo preko njega mrtvog. Neću da sitničarim oko „nediplomatskog“ korišćenja te omiljene metafore iz opusa turbo-folk egzotičnih tekstova (npr. Ceca peva: „Rešićeš se mene samo preko mene mrtve“, i slično) jer i svetska diplomatska retorika sve je živopisnija i bezobalnija, pa tu Jeremić ne štrči.

Što „pregovori“ dalje odmiču, sve tapkajući u mestu, sve više se gubi smisao „iskazane“ volje naroda, koji je „hteo promene“, pa makar i na „lošije“, ali „promene“.

Dobismo vidovdansku vladu (VV), takoreći W-vladu, ili „Double-u“ (takoreći „ju- ju“) Vladu („W“ is the 23rd letter in the basic Latin alphabet). Ovaj, da.Odmah da kažem: Mala je razlika, u ovom času, da li smo dobili vladu „W“ sačinjenu od Ovih iz grupe Onih koji nisu ovog puta ušli u vladu, ili da smo, ad hoc, dobili, recimo, vladu „C“ (vitaminsku), sastavljenu od Onih, koji su za ovu priliku otpali od Ovih „W“. Ovi i Oni isto su što i Oni i Ovi, što su nam evo 50 dana samodokazivali oni i ovi, a mi samo gledali i čudili se: Ju, ju, ju, c,c,c...

Marko Đorđević, vozačautobusa na liniji 51, okončao je život s nepunih 40, mislim 38 godina. Umirući, spasio je više života nego što je imao godina. Kažu da je u autobusu, koji je bezbedno uparkiravao, boreći se istovremeno za vlastiti dah, trenutak pred srčani udar, bilo ukupno 50 ljudi.

Šta je važno, dame i gospodo, drugarice i drugovi, šta je važno sada, posle svega, ako prihvatimo rezultate izbora, tj. ako zatečeno stanje usvojimo kao jedinu realnost koja nam je na raspolaganju? Za početak da se dogovorimo oko ključnih pitanja.

Kad se ono Toma Nikolić opraštao od SNS, pa se rasplakao za govornicom, vele insajderi da mu je Vučić, kad su se obojica onako rasplakani zagrlili, otpevao tiho: „Briši, briši suze s lica, ja sam tvoja naslednica...“ Sad da l’ je baš tako bilo, ne znam.

Lom koji se desio nakon izbora, otvorio je, za trenutak, dok traju pregovori političkih elita, da duh šmugne malo iz boce, i šta god ste bili i za šta se god zalagali, i za koga god ste glasali ili niste, ili ste belolistili, ili šta god - ne možete da ne primetite koliko je zgusnutosti odjednom u kulturnom i političkom prostoru, u izjavama, u ubrzanju, u pokušaju da se osvoji.

Nekad smo, devedesetih, raspravljali na temu: Mediji i politika. Pa smo od 2000-2003. raspravljali na temu: Mediji i kriminal (mafija). Sad je došlo neko vreme u kome ne raspravljamo, a ako i pokušam da definišem o čemu bismo, sve staje u dve reči: Mediji i ništa.Ništa. Da li je to stoga što su vremena demokratičnija, a mediji slobodniji? Ne, čak naprotiv. Medijski smo u toploj baruštini gde se razmnožavaju medijske amebe i slični jednoćelijski organizmi, i plivaju svim stilovima. Karakteriše ih lično bogatstvo, otpor prema ma kom obliku ohumanjivanja stvarnosti, nipodaštavanje ma koje poznate vrednosti, i vrlo benigna spremnost gaženja preko leševa ne bi li se odbranio lik i delo ma kog opskurnog lika, koji se danas naziva „finansijer“.

Dosadila sam svima neprestanim umoljavanjem prijatelja, znanaca, poluznanaca, slučajnih sagovornika da pogledaju film Larsa fon Trira „Melanholija“.

Drma mi se, drma mi se šubara i cveće, ajd’ da vidim, ajd’ baš da vidim, ko sa nama neće! Četnička popevka, samo malo modifikovana, pravi je sažetak svih predizbornih poruka naših malih i velikih stranaka i lidera. Pogotovo kad još malo gucnu, pa se private mikrofona, starih estradnih drugarica, pa se razulare u umetničko-erotsko-estradnim performansima, na kojima bi im i sama Marina Abramović mogla pozavideti. Recimo onom u centru „Sava“, na koncertu Ane Bekute.

„Čuvaj guzu i ne misli na smrt“. Negde slučajno naleteh na ovu lepršavu misao. Odmah sam s olakšanjem osetila da je to ta laksativna krilatica kojom bih u najkraćem opisala sva pregnuća naših političkih stranaka u ovogodišnjoj pesmi „Evro-azi-vizije“.

Ko o čemu, Tadić o skraćenju, Toma o poštenju, Čeda o osiromašenju. De, de, šalim se. Manje-više.Ali, to i inače smatram najpotrošenijom, pa samim tim i najbezveznijom „izrekom“, jer su je preuzele sve hulje, lopuže i polusvet, koji bi tako da nas sve „iznivelišu“, pa da love nesmetano u mutnom. Mislim na zloupotrebu izreke „Ko o čemu, vojnik o skraćenju, itd“. Ostalo znate. Ma kakvi. O vrlinama više nije „in“ govoriti. Da jeste, ne bi nam se životi pretvorili u veliki rijaliti šou. I sad, u toj atmosferi, kreću izbori, plus predsednički.

Radila sam pre neki dan emisiju posvećenu godišnjici bombardovanja Srbije, s akcentom na rušenje zgrade u Aberdarevoj i na pogibiju 16 tehničkih radnika RTS.

Bestidnici smo mi, veliki bestidnici... Gledam kako se navodno utrkuju mediji i političari oko prava na odavanje pošte preminuloj Verici Barać, što je uvod u novo svojatanje, koje će ubrzo uslediti.

Predizborna kampanja je kao kuća bez prozora, u nju građani uleću, čak i ako to ne žele (kao žrtve medijske i partijske osionosti, malo im što nas bombarduju s TV ekrana, nego se usuđuju da nam zvone na vratima! Nečuveno), ali se unutar te kuće ne razaznaje ništa.