Nataša B. Odalović

Kao novinar radim. Pitam za mišljenje gluplje od sebe. Te dve rečenice stihovi su pesme Enesa Halilovića, kao da nisu. Potpisujem, nadovezujem se: Pitam za mišljenje kvarljivu robu, trgovce i fariseje, petparačke politikante, užasne ljude. Petak je 9. mart. Tri dana pred 9. godišnjicu od streljanja premijera Đinđića. Kakve to veze ima sa rečenicama ispred? Apsolutne. Neporecive.

Let’s talk about scandal! Bojim se da je postalo gubljenje vremena pokušavati ma koju fenomenološku analizu skandala, jer on u Srbiji više nije incident, nego svakodnevica u kojoj je ma šta izvan polja skandaloznog - incident. Zato i ne počinjem priču o skandalu analizom, nego nabrajanjem najvećih skandala u poslednje dve sedmice. Skandal ovde razumem kao oglušenje i ogrešenje samo o elementarnu suvislost, a ne kao nešto krupno (pljačke državne imovine, elementarnu nepogodu sneg koji je pobio 22 građana Srbije, afere ove i one, i slično). Skandal je story o Anđelini i Ceci u tzv. ozbiljnim srpskim medijima. PUPS u srpskoj politici. Šutanovac u intervjuu Tamari Nikčević.

Sezona spomenika se nastavlja. Borku dignuta mermerna Fusnota. Dačića digla, zamalo i srušila, Bešlićeva Miljacka. Mrki srebrni obelisk Mrka. omi voštani post i stiropor. Dinkić šoljice od porcelana, Palmi živa Žirafa. Da, da, i Kalemegdan, gospodo, jeste brdo (što reče vicepremijer u ulozi turističkog vodiča) pa ima „Pobednika“.

Predizborna kampanja već liči na neispravni kanalizacioni odvod. Svi su hiperaktivni, ali fekalije ne otiču gde treba i razlivaju se pred nogama građana.

Nedavno je Vučić izjavio da je Dačić osvedočeni lopov i lažov zbog čega Vučić odbija da pomoću glasova socijalista (na gradskom nivou) postane prvi čovek Beograda. Time je Vučić, reklo bi se, rekao „ništa od koalicije SPS-SNS“. Tja, šteta, a tako su lepo vladali nekada davno.Onda su demokrate izdale saopštenje o tome da je Toma osvedočena kukavica, te da je taj kukavičluk presudan u njegovoj neodlučnosti da pruži nedvosmislen odgovor na ključna politička pitanja, glede Kosova, EU, i sl. SNS je odgovorio da je takvo saopštenje DS „sramno“ te da govori o prljavoj kampanji demokrata. Time su DS i SNS poručile, reklo bi se, da nema koalicije između te dve stranke. Tja. A baš se mnogo očekivalo od te koncentraciono-reciklažne koalicije, koja se još ne može otpisati.

Ovo sa Anđelinom Džoli i Srbima razvija se u pravcu koji obećava hepiend kičericu, baš kako i dolikuje jednoj neopravdanoj spektakularnosti i senzacionalizmu, koja se stvori oko nekog „velikog“ imena, e da bi se zasenila prostota, a u Srbiji, naravno.

Ne postoji grupa, vladina ili nevladina, sa kojom bih bez rezerve delila stavove o slučaju prerastanja slučaja Nikolaidis u slučaj, nipošto „podslučaj“ „Ugričić“.

Slobodan Tišma je nagrađen za roman „Bernardijeva soba“. Tu činjenicu smatram trijumfom istine nad svojom suprotnosti, trijumfom slobode nad političkom neslobodom, famom i otrovnim čaršijskim spinom, i trijumfom pravde nad nepravdom i kalom u koji je potonula književnost u pornografskom, morbidnom zagrljaju s politikom u njenom najpodzemnijem i najprizemnijem smislu. Slučaj savetnika predsednika crnogorskog parlamenta Ranka Krivokapića, gospodina Andreja Nikolaidisa, smatram, sasvim obrnuto, trijumfom politikantstva nad književnošću i uspešnom upotrebom književnosti kao alibija za pogane dnevnopolitičke igre.

Ako je „mac, mac“ psihologija tako pogubna za Srbe, kroz čitavu našu istoriju, kako je dijagnostifikovao predsednik Tadić (sa čime se delimično mogu složiti), zašto se onda sam predsednik uporno ne odriče tog „mac, mac“ draškanja lava dok spava!

Nova godina je vreme kada se dodeljuju razna priznanja. Dodeljuje ih svako kome padne na pamet i dodeljuje svakom ko mu se učini podobnim.

„Na čaju nismo pričali o koaliciji“, rekao je jedan od Krkobabića, pojašnjavajući jedno važno državno pitanje.Svet rešava izazove globalne ekonomske krize, svet je suočen sa ekološkim katastrofama, efektima globalnog zagrevanja, politika i način vođenja politike polako postaje posao za najumnije na planeti, ali Srbije se i nadalje sve to ne tiče. Naši građani ostaju taoci malograđanskog veltanšaunga elite iz epruvete.i se kočoperno divimo vlastitim mufljuskim politikantskim otkrićima o tome kako od ekscesnog incidenta napraviti uzorno pravilo, kako od karikature napraviti relevantan portret ispred kojeg će, okačenog u nekoj prestižnoj galeriji (čitaj: koaliciji, vladi), klimati glavama istoričari umetnosti javno govoreći pohvale, a u sebi misleći „za ime sveta, šta je ovo?“.

Srbiji Evropa nije potrebna da bismo bili Evropljani i da bismo tako postali bolji. Evropa nam je potrebna da ne bismo postali gori. Evropa nam nije potrebna da bi nas vodili evropski lideri u neizvesnu budućnost, nego da nas domaći ološ i fukara, mafija i mufljuzi ne bi odveli natrag u izvesnu prošlost.Ne treba da slavimo dan kada nismo dobili kandidaturu za članstvo u EU, zato što Evropa nije ono što o njoj govore evroskeptici, evrohisterici, pa ni evroentuzijasti. Zato što Evropa nije ni ono što o njoj misle svi nabrojani evrologoreičari. Zato što Evropa nije raj, ali nije ni pakao. Zato što Srbija sa Evropom ima minimalne šanse da se odredi, a Srbija bez Evrope postaje bezobalna mračna mehana u kojoj je svako bezakonje dopušteno.

Dvorjanima, Nikolić Maji i Milošu Bojaniću - odloženo suđenje! Hej, nije mala stvar! Ma, je l’ odloženo, baš? Jeste, bogami! Auuuu! Šta ćemo sad? Kakva vest, kakav događaj, kakvi akteri!

„Ja nisam odavde.“ To je postala kolokvijalna rečenica sa hotimično komično, inscenirano komično, u svakom slučaju vickasto, ali bravurozno i (tragi)komično odbacivanje odgovornosti za nešto. Ponekad se osim „nisam odavde“ kaže i „vidi mi ruke!“, „nisam muzičar“ i slično.

Kosovo je ponovo u modi kod jednog dela političke elite, koji ga je dugo godina smatrao „najskupljom srpskom reči“, a potom ga odložio u stari plakar i obukao „evropsko“ odelo.