Nataša B. Odalović

Kao moćan džin diže se Ural. Stoji na međi Azije i Evrope, plećat i širok. Prebogat je. Šumom, rudom, vodom, i ljudima. Čovekom.

Da li će studentski protest 2011. biti okončan kada ovaj tekst bude pred vama, nebitno je. Pišemo i pisaćemo još o lekciji koju nam je ova generacija prepametnih održala kada smo se, kao društvo učmalih mediokriteta, najmanje nadali.

Srbija više ne stanuje u Srbiji. Ima je kojekude: na rečima, na svetskim političkim savetima, na naslovnim stranama štampe, u duhu i slovu palanačkih okupljanja, ponajboljim svojim delom u emisijama o poljoprivredi, ali, locirano geopolitički - Srbije u Srbiji nema.

Mili Bože čuda velikoga, u Skupštini usred Beograda, kad se skupi Grupa prijatelja, prijatelja iz dvije države, američke i srpske junačke.

Za tortu „Beli Anđeo“ potrebno je mnogo toga: gomila jaja, mlevenih oraha, čokolade, maslaca, banana i limuna. Za orden vladike Filareta, nazvanog, bože mi oprosti, Beli Anđeo nije vam potrebno ništa, osim da, eventualno, u svojoj biografiji imate sudski postupak, po mogućstvu okončan vašom pobedom, gde vam je prethodno bilo suđeno za pedofiliju. A, ako ne volite slatkiše, opredelite se za ovaj gorki list.

Prema svim istraživanjima opada raspoloženje i podrška građana ulasku Srbije u EU. I? Znate šta će nam to doneti? Tvrdim, nepreispitivanje i pokušaj otklanjanja onih uzroka koji zavise od naše (srpske) strane (ima mnogo razloga koji se tiču same Evrope ili odnosa EU prema nama), nego će značiti, živi bili pa videli, pojačavanje antievropske priče (kod onih koji su i dosad bili „antiprotivni“), opredeljenje za tvrđi oblik antievropejstva kod onih koji su pokušali da sede na dve stolice „anti i pro“ evropsku istovremeno, ćutanje onih koji nisu evrohisterici, i zalaganje za ulazak bez obzira na sve, kod onih koji su i do sada vodili takvu politiku, a čije je preskakanje cenzusa uvek na ivici i marici. Ovi poslednji nemaju šta da izgube, a mogu više da dobiju ukoliko ne odustanu onda kada svi odustaju. O čemu sve ovo govori? O strašnoj hipokriziji srpskog društva. O tome da je Arčibald Rajs u svakoj svojoj reči o nama bio hiljadu posto u pravu.

Ako je došlo dotle da je i sva ta ravnica, ili bar onaj njen deo oličen gabaritnim predstavnikom građanske Vojvodine, Nenadom Čankom, predsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine, postala evroskeptična, onda je vrag odneo svaku šalu. Srbija je zahvaljujući nedovršenim političkim poslovima odavno „težak pacijent“ Evropi, ali i Evropa svojim beskrajnim cinculiranjem pokazuje sve osobine lošeg lekara, čiji je negativni transfer sa pacijentom sve upadljiviji.

Škeljzen Malići, đak mog profesora savremene filozofije, pokojnog Miladina Životića, od kojeg sam prvi put i slušala o Škeljzenu, dao je intervju beogradskoj Pravdi. Možda je taj intervju primer za ono što danas overdozirani realisti nazivaju „to je realnost“, ali taj uglađeni, pristojni intervju ostavio me je s osećajem promrzlina na duši.

Vikiliks se oglasio i povodom ministra vojnog, D.Š. Onomad je onaj veselnik, Bidža iz Svilajnca izgubio od Šuleta (kako od milošte zovu ministra vojnog) na sudu, kad ga je, to jest, oklevetao na temu Šuletovog porekla. Bidža je, naime, tvrdio da je Šule poreklom iz JUL-a, gde ga je viđao „s ove svoje oči“.

Da li nagovor na anoreksiju tela i istu „prednost“ glumačkog dara, koji nam stiže u paketu sa ukazanjem panholivudskog proizvoda zvanog Anđelina Džoli, po raznim mestima naše bivše domovine, o čemu svedoče oduševljeni „videoci“, vredi više i od same te bivše Jugoslavije, čiji su svi nesrećni narodi nesrećni na isti način? U prevodu, da li je par kobasica vredniji od celog Šekspira?

I bi Merkelova. I pojede tunu, i pokaza ćunu. Pravu pionirsku, svetsku i gvozdenu. Uzalud nam je dobri, stari RTS prikazivao kako je zapravo sve to počelo, kad su Prle i Tihi osujetili, onomad, nameru Nemaca da dignu u vazduh beogradski vodovod, elektranu, most i još neke sitnice povlačeći se obezglavljeno iz Srbije. Mi smo samo još zbunjeniji gledali ostatke ex VS koja je poslednji put ratovala kad je NATO bombardovao Srbiju kako se postrojava na aerodromu čekajući nemačku kancelarku da nam objasni šta nam je činiti ako kanimo u Evropu. Koliko sam razumela, samo je Ružici Đinđić sve bilo jasno, ali meni i nakon njenog pojašnjavanja ostade nejasno šta joj je jasno.

Znate ko je kriv za trgovinu ljudskim organima na Kosovu? Ministar kulture, pisac, Peđa Marković. Znate ko je kriv što se srpska javnost i deo medijske i civilne elite podsmevao izveštaju Dika Martija koji govori o sprezi mafije i upletenosti današnjeg državnog vrha Kosova u tu trgovinu, otmice ljudi, vađenje i prodaju organa?

Što manji kalibar uhapšenika to „holivudskiji“ (ne znači i bolji, samo spektakularniji) scenario u vezi s hapšenjem. Mnogo ste se zaigrali, gospodo političari i satelitski vam mediji: Srbija nije Holivud! Kakav bogati kolekcionar Mandarina? Kakav Modiljani? Kakva Šuma Striborova? Stvarno, što reče uhapšenik „ne moraš da budeš košarkaš da bi video da je lopta prošla kroz koš“.

Leto je i obeležavaju se godišnji pomeni žrtvama novih i starih ratova. Koja je filozofija politike prema žrtvama u zemlji gde se svesno rehabilituju i za evropski put spremaju političari, koji su do juče vodili politiku izmeštanja mezarja iz Srebrenice, a od Skupštine pravili sigurnu kuću za Mladića, meni zaista nije jasno. Svako ima pravo na iskupljenje, kažu. Dobro, no da li svako?

Nije što je jul i vrućina pa se bavimo razbribrigom, nego analiziramo najozbiljniji kauzalitet koji nas zatiče nespremne u čudesnom političko-medijskom životu Srbije: Šta spaja čvrstim vezama sledeće „toponime“: Ejmi Vajnhaus-Dragan Šutanovac-Čelsi Hendler-VS-Nolle-M.Ilić-Albert od Monaka-IT-mladi Jeremija? (Gde je VS vojska Srbije, „IT“ čuveni vanzemaljac, možda i poznanik mladog Jeremije tj. ministra Jeremića, Nolle Novak Đoković, a, Dragan Šutanovac, što mu i samo ime kaže, veliki ministar vojni.)