Nataša B. Odalović

Nisam osvešćeni ateista, ali ne verujem u rekonstrukciju Vlade. Nisam, doduše, verovala ni u konstrukciju iste. Tako da sve što ću reći nema težinu. Što onda pišem o tome, da me čovek pita?

Otac trinaestogodišnje Ankice iz OŠ Dositej Obradović tvrdi da snimak načinjen mobilnim telefonom jasno potvrđuje sumnje da su devojčicu trojica školskih drugova bacila kroz prozor škole u Irigu. Direktor škole kaže da je slučaj „naduvan“ i da su se deca „igrala“. Inspekcija najavljuje sankcije. Tihi ubica uveliko se nastanio u obrazovnim ustanovama Srbije. Kakve to veze ima sa državnom heroinom JK? Nikakve. Verujem, međutim, da ima s njenim nametnutim medijsko-političkim „starateljkama“, i ostalim „ja, kao europljanka i intelektualka“ staramajkama.

Pred istorijsku posetu Vukovaru, srpski predsednik izjavio hrvatskom dnevniku „budim se sa Severinom“! Nakon nezapamćenog medijskog prodora, estradna diva J.K. prestala da piše kolumnu koja je potresala Srbiju pre zemljotresa! Zaštićeni svedok LJ. B. Čume u saobraćajki usmrtio pešaka na autoputu. Brojni komentatori na sajtovima prestoničke štampe pitaju: Šta će pešak na autoputu?!! Ratko Mladić proglašen ni živim ni mrtvim. Sirotinja umire od gladi, među štakorima, dok se političari goje među bankovnim računima. Srbija je jedno veliko stanje (duha).

Kakva društvena rašomonijada zbog jedne kolumne. C, c, c. A sve je počelo kao u bajci. Jelena Karleuša, poznata estradna diva, i sasvim milo stvorenje, napisala je, obraćajući se svom mužu: „Onda ga ja pitam da li je u redu kada on isto to pokušava da uradi meni i mom dupetu. I uvek za nokaut dodam mužu da neću više da mu pušim jer usta ne služe za to. Molim lepo. Odmah skače sa stolice i viče: Ma nemoj, ma nemoj, nije to isto. Pa kako, ljubavi, nije isto?“.

I ovaj 20. oktobar prošao je tiho, u upadljivoj medijskoj tišini i bez svečanih obeležavanja koja mu pripadaju. Predsednik i Đilas položili su venac na Groblju oslobodilaca Beograda 1944. Tome su prisustvovali učesnici NOB i nešto građana. To je uglavnom sve. Predsednik je tom prilikom napisao teške reči u knjizi utisaka. Čovek bi očekivao da takve reči moraju biti propraćene adekvatnom državnom proslavom ovog najčasnijeg praznika našeg grada. Ništa od toga. Još jedan tajanstveni lagum Tadićeve Srbije.

Na prestoničkim kioscima u prodaji je knjiga pisca Milorada Ulemeka Legije „Peti oktobar“. Ta knjiga je još jedna u nizu memoarskih knjiga o 5. oktobru. U njoj se lideri DOS zovu ličnim imenima, tik pored imena Čumeta, Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića, Dragoljuba Markovića i ostalih oslobodilaca, koji su, izgleda, izneli 5. oktobar na svojim plećima, a da većina građana o tome nije imala pojma. Primećujete li da više nije čudno da država nekog osudi na 40 godina, i prodaje mu memoare po kioscima? Što li je to tako?

Kad vam predsednik države 5. oktobra 2010. otkrije da je za promene u Srbiji od pre deset godina bila „ključna uloga Zorana Đinđića“, ali („ali“ je ključni veznik, ako ne i simbol Tadićeve političke strategije) „i Draškovića i Koštunice“. Kad vam odmah nakon nabrajanja ta tri imena koje spaja veznik „ali“ zatim i reši kvadraturu kruga „zašto nije bilo 6. oktobra“ otkrivanjem strpljivo čuvane tajne koja počinje ključnim rečima: „Znaš šta, Borise... „ koje je, valjda, njemu, B. Tadiću rekao V. Koštunica te 2000. na temu zašto bi izvesni Rade Marković, šef za najgore rabote iz vremena onih pre 2000, „bio koristan za novu državu“ dođe vam da stvarno i vi kažete :“Pa, znaš šta, Borise...“

Čitam u Danasu da je hrvatski predsednik Josipović (onaj s dobroćudnim licem, koje podseća na našeg Ivana Tasovca) boraveći u SAD progovorio o korupciji u hrvatskom fudbalu, te otkrio da se utakmice „nameštaju“. U Srbiji se namešta sve. Ali nema ko da kaže. Od tendera preko utakmica do najnovije kampanjske nameštaljke o tome zašto bi Kosovo, država bez ljudskih prava, trebalo da uđe u UN i OEBS!

Srbija je dobila još jedan podeljeni klan, i sada smo zanemeli posmatrači beskrupulozne klanovske borbe za prevlast. Ništa to čudno ne bi bilo da se ovaj klan ne zove političko-analitički, ili samo „analitički“. Da li je krajnji cilj njihove beskrupulozne i sablažnjavajuće borbe u tome ko će poneti licencu za „analitičkog Čumeta“ (čitaj: zaštićenog svedoka) i onesposobiti sve druge „kolege analitičare“, ostaje da se vidi.

Osim što je lična karta s preciznim podacima Srbije danas, koja i poslednjem zaluđeniku čas dramatično čas komično objašnjava ono što već i vrapci znaju, o tome da se nikakav 5. oktobar ovde definitivno, nikada nije dogodio, slučaj oko hapšenja pa puštanja poznatog valjevskog otporaša Bogoljuba Arsenijevića predstavlja i svojevrsnu kontramarketinšku sačekušu za predsednika Srbije.

Čitam na web-stranici Radija Slobodna Evropa kako u kabinetu gospođe Ešton saznaju nezvanično da su evropska dvadeset sedmorica postigla saglasnost oko ključne tri stvari glede Rezolucije o Kosovu. Meni je za oko zapala prva: „Izbacuje se konstatacija da je jednostrana secesija neprihvatljiv način rešavanja problema“!

Nakon svih jeremijada i tadićseja, navrat-nanos donesena u nesrećnoj Skupštini Srbije, Rezolucija odmah postade predmet daljih političkih igrica i verbalnih perfidnosti. Naši zvaničnici zauzeše drčno onaj (predizborni) mangupski gard: „Držite me braćo da ga ne isprebijam“ u prevodu: „Držite me da ne zastupam svoju Rezoluciju.“

Da li zaista nekog na nivou oficijelnog državnog projekta zanima storija o Anđelini Džoli između Željka Mitrovića, Brene i Šerbedžije? Krleža između pomenutog trojca pao mi je, onomad, daleko teže, pa ko se potresao? Naši umetnici, i naši kulturtregeraši, večiti delatnici i arbitri u kulturi, unijaćeni antiratni i ratni kulturnjaci, lažni opozicionari i potemkin-alternativci, gori su danas od one mrkve Slobodana Šnajdera, koja se prodaje po pijaci. Eh, da je samo više šnajdera na vlasti, a manje priučenih kalfi.

Ovaj, ne bih da kvarim igru „Ko je jači: DS ili SNS, a ko pametniji: Boris ili Vučić, i slično kamena s medijskog ramena“, ali, kako da vam kažem, onaj Tači, gospodo iz najmoćnijih i najlepših stranaka, kako javljaju mediji, zatvorio prilaze Kosovu. Jeestee. Zatvooorio. Maaali Tači. Daaaa. Priilaze, jeestee. Kosovuuuuu-ups. Šta to bi?

Ne čujem dobro, el’ to Amfilohije već podržao gej paradu? Tadić je, kao vernik i pravoslavac, čini mi se onomad podržao, il’ je to samo bila podrška na nivou đurđevdansko - socijaldemokratske DS, a ne na predsedničkom i državnom nivou?