Nataša B. Odalović

Ako je u Srbiji, aprila 2010. medijski podvig napisati tekst sprdajući se nadugačko s Veljinom dijagnozom i otvarati po ko zna koji put istu priču; ako je u Srbiji podvig proglašavati Harisa Silajdžića za neku vrstu čudovišta zbog izjave na koju se mediji ne bi ni osvrnuli da je došla od strane nekog „jačeg“ igrača od tzv. lidera te nesretne BiH; ako je podvig ćutati o „svojim“ kriminalcima koji nesmetano kupuju Srbiju: od sirovina do univerziteta, a čerečiti Đukanovića zarad multinacionalnog svata Šarića i to proglašavati još „novom sabljom“; ako je medijski podvig ispratiti trend režima, pa Ivicu tretirati kao najevropljanina jer se najviše promenio od svih političara - onda, priznajem da sam sve ovo vreme bila u krivu.

Prve srede po Vaskrsu, Velja reče da je Dinkić „kancer“ Srbije. Dinkić reče da je Jorgovanka „džukela“ Srbije. G17 reče da u Skupštini mora de se uradi alko-test Srbije pre zasedanja njenih poslanika, što je obavezno u procesima regionalizacije. Toma je psovao nekog iz Srbije, s poslaničkog mesta, da l’ predsednicu parlamenta, da l’ život kao takav, vrag će znati. Katarina Rebrača je uhapšena zbog sumnji da joj je Veran „smestio“. Velika mrsna pravoslavna sreda, a?!

Novinarstvo u Srbiji više, ako ćemo pravo, i ne postoji. Ali o tome se ne može govoriti. Imate dežurne redare koji brane javna okupljanja na tu temu. Redari nose bedževe. Na bedževima piše lepo: Novinar. Jesi pismen? I? Šta onda ima da se okupljaš sa temom koju redari s bedževima osporavaju? Razlaz, bre, bagro novinarska, prevaziđena, idealistička, siromašna. Kuš! Nego, dragi gledaoci, da mi počnemo emisiju.

Te dve teme: Pičvajz kod Ćosića u emisiji između Subotića i Medojevića, i brutalni kraj ljubavi pevačice i manekena, prate brojna nagađanja, naklapanja i tračevi, ali i činjenica da su se ovog 17. marta, upravo ta dva događaja, kao najvažnija, našla na naslovnim stranama odnosno „hedovima“ svih štampanih i elektronskih medija u Srbiji. Zašto?

Srbija u kojoj su krivica i kazna dovedene do tog stupnja apsurda da se svako ko ima neki problem sa pravosuđem javno može učlaniti u neku moćnu političku stranku još tokom samog sudskog procesa, i tako obesmisliti institucionalni, a ojačati partitokratski sistem u državi, nema nikakvu demokratsku budućnost.

Uz zvuke svečanog intoniranja himne „Bože pravde“ na kroazet-crvenom tepihu ukrašenom počasnom gardom mladića u nebo plavim uniformama, pojavila se u mekom doskoku, mada bez sličuga, i prva blondina nesuđene sigurne kuće za Ratka Mladića, predsednica parlamenta u krasnom kraljevski plavom setu, čiji je prsni deo optočen jarko svetlucavim štrasom i šljokicama.

„Srušimo žutu tiraniju i diktaturu, dole kinezi!“ Tako viče aktivista (?) SNS na jednom od pultova na kartonskim kutijama instaliranih na potezu između „kineskog“ zanatskog centra u bloku 70 i autobuske stanice.

Anarhisti u 21 veku?! Prva asocijacija mi je najpre naslov jednog izveštaja hrvatskih medija iz 2008. a nakon žestokih protesta grčkih anarhista u Atini: „Anarhisti oteli novinara i snimatelja HRT, i pustili ih nakon 45 minuta. Anarhisti su ih odveli u zgradu Politehničkog fakulteta i oteli im putovnice i kameru. Pušteni su nakon pregovora s vođom prosvjeda. Oteti novinar i snimatelj kasnije ispričali kako cijela skupina nije izgledala normalno, a sumnjaju i da su bili na speedu ili ecstasyju“. (!!)

Ateizam u Srbiji dugo već nije dominantna vladajuća doktrina. Ali, odlaskom ateizma, krajem osamdesetih, ne slučajno početkom raspada Jugoslavije, ako ćemo pravo, državni vrhovi sve intenzivnije, od ’90. do danas, opredelili su se ne toliko za religiju, za teizam, i ne nekom promenom ustava, već prosto, uvođenjem u javni život, kao prećutnim dogovorom sa crkvom, jedan atipični „sekularno državni“ klerikalizam.

Utisak nedelje svakako bi morao biti konvencija „20 godina DS-a“, i ta tema se ne može mimoići. Drugi utisak serija „Sva ta ravnica“. Ipak, Panovićeva promocija mi je i utisak meseca, jer tek nakon nje bolje razumem i ne ljutim se na novu uređivačku politiku lista Danas, ali i širi društveni kontekst prilika u Srbiji. Hvala ti Zoki!

Međunarodni Dan sećanja na žrtve holokausta, 2010. Šimon Peres govori u Bundestagu. „Molim vas učinite sve da bi zločinci dobili zasluženu kaznu“, rekao je Peres zatraživši da se preživeli nacisti privedu pravdi. Sam Peres danas ima 86 godina.

Mesić je još na slobodi?! Tja, danas se ljudi, bez obzira na nesumnjive simptome, ipak ne hospitalizuju zbog verbalnih ispada. Tu i tamo, lekari prepišu neki sedativčić, i na tome ostane. Naprosto, bolničke ustanove su prenapučene, a, bolesnika je previše. Moralo bi se poraditi na tome.

Kakav je uticaj Džonija Depa i Gorana Ješića na sudbinu Srbije, kao i na skandal koji se dogodio u Nišu prilikom dodela nagrada najboljim studentima.

Čudesne sudbine dvojice generala, Trifunovića i Mladića, različite po sadržaju, a identične po suštini, rendgenski su jasan snimak zloćudne bolesti srpskog društva: Delirijum hipokrizije.

Dobrica Ćosić. Krcko Oraščić. Franjo Tuđman. Kapetan Kuka. Dušan Kovačević. Petar Pan. Igor Mandić. Matija. Pepeljuga. Stipe Mesić. Pinokio. Emir Kusturica. Djed Mraz. Vuk Drašković. Vuk i sedam jarića. Andrić i Krleža. I patuljci.