Nataša B. Odalović

Upekla zvezda. Predsednik Rusije jaše rasnog konja. Go u sedlu. Prizor ko kod Sorokina, u „Danu opričnika“, naravno, asocijacija bez političkog konotata. Putin je pitom dasa. Ali, jaše, baćuška, tradicionalno, po ruski. Britanska štampa preplavljena ovim fotkama. Putin, komentarišu, u još boljoj kondiciji nego ono kad je pecao, a nabildovani mišići, po kasnijoj legendi, mamili sibirske ribice da se same kače o udicu.

Tu, nedavno, kad je Đilas rekao omladincima DS ono što im se moralo reći ranije, dok su bili mali (već je dockan) pomislih na J. B. Tita. Drug Tito je, svojevremeno izrekao onu rečenicu koja je odmah postala historijska: „Narod koji ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju budućnost.“

Srpski mediji liče na Jovanku Broz. Glorifikuju ih, pa razvlašćuju, i razvlače po blatu. Oduzimaju im slobode, pa onda „prijateljski“ poklanjaju indulgencije. Slobode i ljudska prava vraćaju im rođački „po babine linije“. Sve to kao simptom zatvorenog društva kojim se vlada iz mraka, bez odluka sudova, neuređeno, nedemokratski, bljutavo s ukusom diktature s ljudskim likom - nema više kome javno sme da smeta. Osim čitaocima, ili principima više pravde, ali ko njih šta pita?

O nezapamćenim izlučevinama hipokrizije, cinizma i javašluka u našoj partokratskoj državi moglo bi se pričati doticanjem ma koje aktuelne teme: Zgražavanje dela javnosti nad imenovanjima u upravnim odborima kulturnih institucija od strane ljudi koji su svesrdno konstruktivno podržavali sastavljanje vlade od DS, socijalista, dinastije Krkobabića, Palme i ostalih; ili, odnosa javnosti prema slučaju „Laušević“ u svetlu odnosa države prema ubistvima i dvostrukim standardima glede istih; itd.

Dva referendumska pitanja: Koje oružje (oruđe) je dopušteno donositi u školu? Bejzbol palice. Pendreke. Lopate. Vatreno oružje. (Zaokruži jedan, najviše dva od ponuđenih odgovora.) Da li mislite da je kao način rešavanja problema u sistemu obrazovanja poželjno da se nastavnici i deca međusobno tuku? Da. Ne. (Zaokruži jedan od ponuđenih odgovora.)

Ko je više kontroverzan: Čume (Buha Ljubiša, ex šef tzv. surčinskog klana, danas i zaštićeni svedok u procesu za ubistvo premijera) ili državni vrh? Da vidimo. Blic (Blic nije Kurir!) objavio je pre nekoliko dana zanimljivu Buhinu izjavu o tome da će državi „pokloniti“ zemlju za koju mu niko iz Vlade nije rekao da je kupi, ali, rekao je i pod kojim uslovima će je vratiti. Uslovi su da i drugi zemljoposednici vrate zemlju. Dobro. Al’ kako dođosmo do toga da Buha postavlja uslove državi?

Negde između pronalaženja srpske heroine, mamutice iz Kostolca i dolaska Nika Slotera, srpskog heroja, u Beograd, predsednik Boris Tadić je sa TV ekrana poručio: „Sve stranke su moje“. Nekako istovremeno i „Zvezde Granda“ i lokalni izbori „Znači Zemun i Voždovac“ ušli su u finale. Čeka se još zajednički nastup u „Areni“.

Demokrate tek za prsa vode ispred naprednjaka, a daleko iza sebe ostavili su sve ostale stranke, dočim Jovanović (LDP) na samom začelju ovog maratona upadljivo zaostaje za vlastitom strankom, koju na njenom devetom postotku popularnosti, jedva održavajući se u trci pokušava da dostigne ovaj rejtinški dvoprocentaš.

Kako mjauče mačka u Zemunu? „Znači, brate, mjau!“ A, kako glasi slogan DS za prevremene izbore u Zemunu? „Znači, Zemun“. Mačka je šala. Demokratska se, međutim, ne šali.

„Ko je birao zvanice za večeru sa Bajdenom“, oštrim tonom pitala je novinarka sabajle gostujućeg ministra vojnog, zadovoljnog učincima posete, ali očito tek trgnutog iz slatkog dremeža.

Juče slušam Verana Matića, glodura B92 gde kaže, gostujući na matičnom Radiju povodom jubileja ove medijske kuće da „direktori marketinga uređuju medije“. Ne znam da li je to nemoćni opis stanja s kojim bi se valjalo pomiriti, ili upozorenje na trend prema kojem bi se trebalo kritički odnositi i menjati ga, tek primećujem da promašuje jer pomera težište „greha“ sveopšte komercijalizacije i marketingizacije medija na ljude koji se time profi bave, dočim valjda „lepe duše“ uredničko-novinarske stoje s onu stranu komercijalizacije, u svetu čistih ideja same kvintisencije novinarstva kao večnog traganja za gralom istine, pravde, ideala. Čini se, međutim, da je istina obrnuta.

A Jelena Dokićje samo smogla snage da u intervjuu za australijski „Sport end stajl“ izjavi: „Otac me je redovno tukao. U tom periodu ništa nije moglo da me nasmeje. Htela sam nečiji tuđi život“. Epilog: Damir Dokić, „nenasilni“ otac za primer po mišljenju „patriotskog“ dela nacije uhapšen je u sredu jer je zbog ovog intervjua pretio smrću australijskoj ambasadorki u Beogradu, gospođi Kler Birgin. Na Fruškoj gori, policija je Dokiću zaplenila čitav arsenal oružja, kako valjda priliči bogatoj domaćinskoj kući. Ministar policije, Ivica Dačić, ovog puta je bio sasvim na visini zadatka. Uprkos svim osporavanjima koja su usledila.

U u ulici Jurija Gagarina novi protest Roma. U ulici Aberdarevoj protestno okupljanje kod spomenika „Zašto?“. Ako se pitate u kakvoj su međusobnoj vezi ove dve „informacije“, odmah ćemo, što bi rekao B. Tadić, da otklonimo i tu nedoumicu. Nema direktne međusobne veze između ovih vesti.

Prvo je Borka Pavićević napisala da neće. Onda je na Blogu B92, Ms Milićnapisala da hoće: „Gimme a break sa ovom povikom na šoping molove po Beogradu“, i linkovala tekst „Neću“, objavljen u Danasu. Onda je bio „Utisak nedelje“, gde su učesnici imali stav: „hoću- neću“, kao i „neću i hoću“ i prepričali šta će se desiti u prvoj epizodi novog tv - ciklusa emisije „Insajder“.

Kada mislim o Bosni, obično i nehotice pomislim na onaj crtežkojim se završava Egziperijev „Mali Princ“. Tamo je, sećate se, iz dva poteza nacrtan jedan brežuljak iskošen, i nad njim samo jedna zvezda. A ispod crteža piše: „Ovo je najtužniji predeo na svetu“.