Nataša B. Odalović

U jednom, sada većveoma davnom intervjuu za nemački „Zidojče cajtung“, Zoran Đinđićje rekao: „Mislim da se mi u balkanskim zemljama moramo ponašati kao u fudbalskom timu. Ni u velikim timovima igrači se ne vole nužno, ponekad se čak i mrze, ali igraju zajedno i pokušavaju zajedno da pobede. Ako prepoznamo da svoje ciljeve možemo postići samo preko međusobne saradnje u regiji, onda ćemo se u budućnosti moći ophoditi jedni prema drugima miroljubivo, ako ne zbog kakvog valjanijeg razloga, a ono bar iz čistog pragmatizma, ili egoizma.“

Dok gledam ove naše što godišnjicu bombardovanja Srbije koriste za uterivanje naroda u još veću ksenofobiju i izolacionizam, pa ne prezaju da na priredbi u Centru Sava, našu nesretnu dečicu rođenu 24. marta 1999. izvedu pred publiku da se poklone i kažu svoja lepa imena, i dodaju datum rođenja i završe, praćeni burnim aplauzom uvaženog publikuma, naravno dečije nesvesni šta govore, pokličem da su se tog datuma rodili: „Za inat“. Ili, nasuprot, dok čitam i slušam ove druge naše mahnite, što kažu ovih dana, i mada ih ni Evropa ni Amerika ne biju po ušima da se tako ogavno šlihtaju, kako je bombardovanje Srbije OK, jer to je prirodna posledica Miloševićeve politike, bla, bla, ponavljam: Dosledni pacifizam je zakon, a svaka relativizacija pacifizma nije stav, nego dijagnoza bolesti.

„Koristim priliku da danas čestitam rođendan generalu Ratku Mladiću. Želim mu dobro zdravlje, da ga Bog čuva, i da nikada ne padne u ruke onih koje sigurno možemo da nazovemo teroristima koji drže vlast“, izjavila je 12. marta, za govornicom Skupštine Srbije Gordana Pop-Lazić, poslanik(ca) i funkcioner(ka) Srpske radikalne stranke, obraćajući se parlamentarcima. Državni tužilac nije reagovao na ovu izjavu. Specijalni tužilac Vukčevićpodržavajući ministra Ljajića, samouvereno izjavljuje u Briselu, po ko zna koji put, da će Mladićdo kraja godine biti uhapšen.

Iako je u rusko-ukrajinskoj gasnoj aferi izvesna i čvrsto fiksirana samo zlatna pletenica Julije Vladimirovne, ipak ima nade da bi uskoro moglo doći do rešenja. Uprkos poslednjoj vesti (sreda), prema kojoj je Evropska unija, posle svega što je učinila zarad deblokade konflikta Rusije i Ukrajine, rezervisana prema predlogu Medvedeva da se u subotu održi sastanak o gasu u Moskvi. Ali nije tu poenta. Poenta je, nažalost, u furtutmi nastaloj - gde, nego ovde u Srbiji.

I tako se o Božiću vrh Srpske pravoslavne crkve s mitropolitom Amfilohijem na čelu bavio moralnim posrnućem i krizom čovečnosti celog sveta, propustivši time jedinstvenu priliku da delom pokaže, ali i obnovi temelje vere, javnim pokajanjem i traženjem oproštaja zbog moralnog posrnuća i krize čovečnosti najviših crkvenih velikodostojnika koji su krajem minule godine zaprepastili celokupnu ovdašnju javnost.

Kada je Arsen napisao „Zagreb i ja se volimo tajno dok drugi svoje ljubavi kliču“, nije verovatno ni slutio da ispisuje nešto što će desetinu godina kasnije postati kolektivna saučesnička pritajena emocija i vera stotina (volim da mislim-hiljada) ljudi zauvek bezglasno zaljubljenih u neke zagubljene gradove i krajolike.

Predsedniku Tadiću nije prvi put da, brkajući funkcije predsednika Srbije i predsednika DS, zaobiđe neke od ustavnih odredaba. Međutim, sve i da je prekršio Ustav na GO DS u Subotici - pod uslovom da je ozbiljno mislio ono što je govorio, i pod uslovom da rečeno bude i učinjeno - Tadić bi bio nedužan u odnosu na one koji kobajagi poštuju Ustav, a zapravo krše odreda sve pisane i nepisane zakone, dočim Ustav potežu tek kad im se učini zgodnim alibijem da pominjanjem njegovog kršenja zamagle suštinu.

Poslednji Utisak nedelje, u kojem je ministar Mlađan Dinkićdobio dva sata za solo gudački koncert, još dugo će se pamtiti i prepričavati. Bez obzira na to što je sledećih dana Dinkićponovo pokazao bicepse. Bez obzira na to što je i iz ujdurme povodom budžeta izašao kao „pobednik“. Bez obzira na to što je potom ovenčan nagradom za ekonomskog lidera, koju mu je dodelila Ekonomist medija grupa.

Afera „Aerodrom“ bila je samo jedna u nizu tema o kojima su razgovarali Mlađan Dinkići Boris Tadić. Taj sastanak opisan je u Politici od četvrtka ispod naslova „Tadići Dinkić: Koalicija opstaje“. Ali, ko ih je pitao o koaliciji? Parlament - nije. Mediji - nisu. Javnost - ponajmanje.

U epizodi „Bumo se ćerali još, kaj ne?“ reprezentacije Srbije i Hrvatske gotovo da su izjednačeno nepodnošljivo antipatične. Svojim sve učestalije diplomatsko-ekscesnim, olako izrečenim, a još brže opozvanim izjavama za prsa prednjači šef spoljnih poslova Vuk Jeremić.

Desetogodišnjica Otpora. Nema, kao da je zabranjeno, nikakvih preispitivanja. Na sve strane samo prigodna banebumbarovska sećanja, anegdotska, poput šaljivih priča o pubertetskim danima, od strane bivših učesnika. Upadljivi nesklad između dramatičnih i uzbudljivih arhivskih snimaka, herojskog doba borbe protiv Miloševićevog režima, i ovih pratećih komentara koji stižu od strane nekoliko bivših „lidera“, jednih istih na svim medijima.

I tako - ode „W“, dobrodošao Obama! Njegov dolazak je kao privremeni holivudski hepiend koji je bio neophodan i Americi i svetu i svima nama. Gotovo u poslednji čas, dolazak Baraka Obame svakako je lep i radostan događaj. Teško je predvideti koliko će više od toga do kraja mandata moći da bude. Ali, američki san, koji je Buš bio na putu da zauvek uništi, zasad, može da se nastavi.

Da li ste gledali film „Turneja“ Gorana Markovića? Da li ponekad čitate Republiku Nebojše Popova? Da li čitate sajt NSPM? Znate li za ulice Srđana Aleksića?

U najkraćim crtama: Boris Tadić poručio Crnogorcima da ne brinu. Ministar Bogdanovićporučio kosovskim Srbima da ne brinu. Boris Tadićporučio kosovskim Srbima, takođe, da ne brinu.

Nakon što je šest dana vadio „nož iz leđa“ ministra Jeremića, i u roku od „smesta“ vratio nepoželjnu personu Anku Vojvodićnatrag u Podgoricu, Boris Tadićje, umesto da se sedmog dana lepo odmorio, dao intervju Novostima.