Nataša B. Odalović

Odalović Nisu tajfuni i drugovi rehabilitovali toliko sam SPS. Vrhuška Demokratske stranke rehabilitovala je princip devedesetih, duh vremena, takoreći, kada je Srbija poslednji put imala svemogućeg Vođu.

A šta mislite, da zamoli profesor Samardžić iz ministarstva za tehničko Kosovo hitmejkerku Marinu Tucaković da zamoli Cecu da Ceca zamoli g. Palmu - u ime Obilića i Stranke srpskog jedinstva, u svakom slučaju u ime zajedničke uspomene na pokojnog Željka Ražnatovića, a usput i u čast živog i zdravog Željka Mitrovića koji se, uprkos svim teškoćama i kočničarima Evrope, razvija dete, samo, kako zna i ume, eto otvorilo Pink i u Hrvatskoj, a u Srbiji niko ni da mu čestita - da g. Palma ne nervira Koštunicu tolikim insistiranjem na SSP.

Nedavno je Dubravka Ugrešić sasvim jednostavno kazala: "Kada bi svatko radio svoj mali posao na razbijanju laži i obmane, situacija bi se promijenila."

U proteklim prangijaškim danima sva sredstva u trci za foteljama bila su dozvoljena, sve do pretnje smrću predsedniku Srbije, čime je kampanja u svom finišu otišla ispod dna, ravno u kloaku, pa je time osim dosadašnjeg atributa "suviše prizemna" , ponela i atribut "suviše podzemna".

Srećom te će 11. maj uskoro. Samo zato što će se ovaj horor, ili parodija horora, konačno završiti. Jer tekuća kampanja 2008. u Srbiji sam je vrh svega najgoreg što se u politici i okolo nje sublimiralo svih ovih godina.

Domišljam se od jutros, pretresajući crkvene kalendare raznih veroispovesti, koliki će danas biti kurs evra? Ta betovenovski himnična i ujediniteljska evropska valuta - najpotcenjenija je i najobezvređenija upravo kod nas u Srbiji, gde su je Dinkić magistar Mlađan i drugovi iz evroatlantske predizborne koalicije sasvim antievropski brutalno znali zlostavljati sve do ispod 70 dinara po evru, i mada bi u "Sigurnoj kući za zlostavljane valute"- pandan okrutnim bankama - realna cena, ili bar evrooptimistička vrednost jednog evrića premašivala i stotku evroskeptičnih srpskih dinara.

Čega god se ovih dana, ploveći na info-titaniku kroz uzburkane vode takozvanih najvažnijih dešavanja kod nas (u Srbiji, da izvinite) i u svetu, dohvatim kao moguće teme koju bi zavređivalo komentarisati, nakon polovine minute uzviknem poluglasno: "Fuj to!" Kao kad se neiskusnom psiću zabranjuje nejestiva "koska". Zajedničko za sve te "fuj to" pojave, jeste tužna slika Srbije oličena u naslovu ovog teksta, gde umesto "junaci", stoji "lakmusi". Jasni pokazatelji naše "fuj to" situacije. Da vidimo mi to.

Dinkić je početkom marta priznao da je učestvovao u kolektivnom ludilu. Kao ministar ekonomije Srbije. Ako njegovu izjavu svedemo na suštinu, on je po vlastitom priznanju bio revnosni učesnik u ludilu, iz čega po osnovama matematičke logike sledi da je i Dinkić lud.

Da, da, izborna je ćutnja. I da nije, nešto mi nije do ogovaranja kandidata, niti sličnih tekstualnih priključenija palanačkom duhu koji se baš primio u prestonici, a tokom kampanje dostizao čak i svoje najviše tonove. I to ne od strane samih kandidata, koliko od njihovih dužnosnika i dužnosnica, a naravno i dužnih im i zaduženih i zainteresovanih na svaki način.

Nataša B. Odalović Sticajem okolnosti, zbog bolesti meni drage osobe poslednje dve nedelje, uključujući novogodišnje i božićne praznike, provodim po bolnicama.

Kako se danas rešavaju krize u "čitavom" svetu, nije nikakva tajna. Globalnom primenom - na pojedince, ali i na čitave narode i države - poznate Staljinove devize izrečene 1918. godine : "Smrt rešava sve probleme - nema čoveka, nema problema." Ko sprovodi ovu devizu danas u delo?

Nebojša Krstić Krle, savetnik i stvarno prijatelj Borisa Tadića, svoju kolumnu u Politici naslovio je: "Šta fali 12. decembru?" Stvarno, ništa. Dvanaesti decembar je dan kao i svaki drugi, u kome se mogu raspisati predsednički, ili neki drugi izbori. A mogu se i ne raspisati.

Nataša B. Odalović Kako pristupiti temi koja se odnosi na ukazivanje potrebe preduzimanja hitnih mera, najpre u odluci, pa pripremi, pa realizaciji programa na državnom nivou a koji se tiče zaštite, nege, zbrinjavanja dece (siromašne, zdrave a bez roditeljskog staranja, bolesne a bez roditeljskog staranja, bolesne i siromašne, hendikepirane, zlostavljane u porodici, zlostavljane u širem smislu, itd.), a da se izbegnu sve zamke zloupotrebe ove teme.

Malo koji dan prođe, a da po desetak puta ne čujemo reči "talac, taoci", ili najrazličitije sintagme tipa: "Radnici taoci direktora", "Građani taoci pogrešne politike", "Mi smo taoci državne politike prema Kosovu", "Mi smo godinama taoci..."...itd. Otkuda zbilja tolika prisutnost i frekventnost reči "taoci, talac", u novom srpskom političkom govoru? Da li "talac, taoci" čak i kao metafora krijumčari još neku poruku, osim one koja nam je puka prva asocijacija? Frljanje krupnim tezama, teorijama zavere, papagajevim teoremama, ovde u Srbiji nije strano ni jednoj političkoj opciji.

Nataša B. Odalović Ovo je nedelja zametanja tragova i svakojakih zapljuvavanja sa dvostrukim učinkom: "Nisam!" i "On je!", ili: "Nismo" i "Oni su". Prijatelji stari, gde ste - zove se njihova tužna muzika. Užas je njihova furka, parafraziraću "Azru". Ovo je takođe i nedelja u kojoj možda ostaje sa nama, a možda zauvek odlazi jedan čovek.