Nataša B. Odalović

Danas kad ovo pišem je 24. mart. Godišnjica bombardovanja Srbije. Čudno je to s datumima, puka koincidencija, ili namerna sprdnja, vrag bi znao. Eno, Miloševića odvelo u Hag, baš na Vidovdan. Tamo i život skončao, baš 11. dan pre 12. marta, kada se dogodio atentat na Đinđića. Juče baš izrekoše 40 godina zatvora Karadžiću, junaku Vučićeve "mlados'-ludosti", što bi se reklo.

Ima ono mesto u Hamletu kada danski kraljević naređuje da se dvorska svita lepo pobrine o glumačkoj trupi koja je upravo stigla na njegov poziv, i dobija odgovor da će se na dvoru o gostujućoj trupi "pobrinuti, već prema zasluzi". Na to Hamlet iznerviran uzvikne: "Trista mu muka, hiljadu puta bolje, jer kad bi svako dobio samo ono što zaslužuje, niko ne bi izbegao bič".

Ako su bol, tuga i neverica nacije i regiona povodom smrti Ekrema Jevrića, autora antologijskog hita "Kuća-poso, poso-kuća" i jedine, pokazaće vreme, istinske zvezde koja će ostati nakon ere rijaliti-hiperprodukcije redak i ohrabrujući znak da ovde još postoje emocije pa i empatija za drugo biće, mudro je složiti se da je Vučić u pravu. Polako, nije važno u čemu, za sad. Samo konstatujem, s tugom.

Dakle, neka mi neko odgovori: zašto je vibrator za ministarku Zoranu, manje mizogina izjava od "krupnih Jadrankinih očiju kao erotske fascinacije" ginofobnog Predraga J. M? Pitanje za milion dolara, kad odgovor ne bi bio petparački.

Lazar Stojanović (Vreme), Boris Tadić (NIN), Oleg Novković (Danas), Milena Marković (Nedeljnik), i naravno, Nebojša Popov (Danas). Sigurno je bilo još onih koji su mi promakli, tako da pišem i pažnju vam usmeravam na ove, koje sam pročitala.

Pravo čudo u predizbornoj Srbiji 2016. Političari se bave tviterajem, fejsbukčenjem i ostalim, takoreći, novinarskim heklerajem i kukičanjem, dočim se, posebno specijalizovani za te svrhe, novinari i analitičari bave politikom sve u šesnaest, kroz svađe i teška optuživanja koga se ko dočepa, pripremajući, valjda, teren za političke stranke i njihove glavešine, kad se za njih steknu povoljni uslovi. Čitaj, kad se trenutna kaljuga i blato malko utapka i prosuši delovanjem ove medijske prethodnice.

Neki ljudi svojom naracijom, dikcijom, sadržajem, tonom, stilom uspeju da učine da se nakon razgovora sa njima osećate jednako prozračno, vedro i svečano kao posle dobre pozorišne predstave, sa jakom režijom i glumcima kakav je bio, na primer, Ljuba Tadić. Retko srećem takve ljude, ali dešava se. I tada ceo svet izgleda kao bolje mesto. Ili, kao zavičaj, da. Nebojša Popov kaže: "Niko nema prava da me liši svoje zemlje i svoje nacije".

Najvažniji događaji ove sedmice poređani po interesovanju elitne javnosti: Sukob Karleuša-Macura sa Vučićem kao posmatračem; Maki Šerifović u NP; Nije ona nego ja kod prekršajnog; Ružić i Dačić suprotno o odnosu Dačić-Vučić; i, Vučić u Londonu među najuticajnijim liderima sveta na konferenciji o migrantima, na poslednjem mestu.

Nakon što je protekle nedelje, a svi su izgledi da će se taj trend nastaviti i dalje, glavna izborna tema mnogih političara opozicije bila "Šta bi danas učinio Zoran Đinđić?", taj svojevrsni vremeplov kojim se u startu izborne kampanje biračko telo vraća u prošlost nastavio se novim čudesnim prikazanjem: U Novom Sadu na fasadi zgrade pojavila se slika Slobodana Miloševića, sa natpisom: "Veliki brat vas posmatra".Niko ne zna ko je, ni zašto okačio sliku pokojnog ex predsednika Srbije, ali, eto, neće da škodi malo podsećanje. Kažu da je prethodno na istom zidu nepoznato lice okačilo sliku J. B. Tita, opet, u stilu, "ne može da škodi", ili "ponavljanje (istorije) je majka svih nauka", itd.

Ako je suditi po naslovnim stranama najčitanijih dnevnih novina (tabloida) predstojeći izbori neće odlučiti samo o partijama koje imaju najveću podršku birača, nego i o temi koja zaista interesuje najveći postotak biračkog tela u Srbiji: politika ili "rijaliti šou". Izbori su pred nama, ali junaci "Farme", "Parova", i ostalih, ubedljivo vode ispred političara po broju naslovnih strana, a o broju vesti, fotografija, fanova po društvenim mrežama, i da ne pričamo. Šta nam to govori? Ništa novo i svašta pomalo.

Podela novca, dotiranje iz budžeta, donacije, nešto je na šta ni najgrlatiji medijski picopevci nisu gadljivi i mada, reklo bi se, kad o premijeru govore, čine to valjda zapušenog nosa. A mi ostali se, je li, kanda, kopčamo na leđima? To će, kanda, navek jedni isti tamburati? I, onda se najmnogobrojniji novinari pitaju a gde su naši novci? Gde su naša zaposlenja? Socijalno, zdravstveno i redovne plate? Pojeli bukači? Večiti prvoborci? Ili, ko?

Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić i rektor Novosadskog univerziteta Dušan Nikolić održali su radni sastanak. Tema razgovora odnosila se na podršku u saradnji i realizaciji kulturnih događaja koji afirmišu Univerzitet, kako u ovoj sredini, tako i šire.

"Ceo dan pljujete Gorjanku ali za razliku od mnogih ona je rekla šta misli u obraćanju medijima. Gde su Olje, Brankice, Verani, Danice?" (tvit Duleta Nedeljkovića). Ne citiram ovo zbog prozivke onih koji se o nečemu nisu izjasnili, jer proširite li spisak tu su i: Nataše O., i mnogi drugi, itd. Akcenat je na "pljuvati ili ne pljuvati - pitanje je sad".

Vučić kaže da zahvaljuje svima koji su doprineli da Evropa ne ostane samo nedosanjan san, već da je sada tu, nadohvat... Nikolić kaže da je Vučić najbolji premijer. No, sada se stvari već prilično kristališu. Nije najvažnije od svih pitanja kakav je Vučić ako radi svoj posao. Da li ga radi?

I mada obrazloženje redakcije američkog "Tajma" o tome zašto je izabrala nemačku kancelarku Angelu Merkel za ličnost godine 2015, zvuči, i u širem smislu vrlo evropski - vrlo čovečno, kao nedostajući citat za "Odu radosti" koja bi tako dopisana mogla biti pravac za evropska stremljenja u ovom veku - ipak, obrazloženje kao puka apstrakcija ostaje s one strane dobra i zla, u sferi božićnih želja. Zašto? Jer se samo tamo, u apstraktnom, ne vide podignuti zidovi unutar Šengena, kojima se, ne samo simbolično urušava Evropska zajednica.