Nataša B. Odalović

"Ukoliko se sukobi u regionu raspiruju to samo znači da još ima šta da se pokrade" - rekla je književnica Dubravka Ugrešić, u junu, kada je tokom održavanja festivala "Krokodil" bila gošća Beograda. Ko ne zna mnogo o Dubravki Ugrešić, neka se obavesti. A moj predlog čitalaštvu - šta god strašno čujete i čitate ovih dana - uvek se samo setite ove rečenice s vrha Dubravke Ugrešić, književnice i ličnosti bez mane i straha. Nastaviću mešavinom jekavice i ekavice.

Dvadeset treći jul. Ova kolumna će biti lična. Niče bi rekao "ljudska, odveć ljudska". A možda zaista lično jeste i univerzalno. Svejedno, jer jutros me je sve stiglo. Prvo pročitana vest: Posečen hrast star šest vekova u selu Savinac. A odmah, gledam tužni pomen u očevom selu. Šesnaesta godina od ubistva 14 žetelaca u selu Staro Gracko. Samo sirotinja mora da bude hrabra, zato što nema nadu, napisao je Breht.

Šta znači diskretno šarmantni stav istih delegacija i delegata Sveta da neće na obeležavanju "Oluje" marširati njihovi vojnici, "da se Dačić ne uvredi"? A "strani delagati"? E, oni će doći kao da dolaze u Srebrenicu, i neće znati ni da postoji razlika čija je suština u onom belom cvetu što majke Srebrnice zadenuše Vučiću za rever. Delegacije će znati da postoji samo sličnost. Sličnost je u motivu. Nije jednostavno za kratku ekspresiju: Ali kakva mundana entropija čovečanstva kroz perpetummobile, koji se zove, svetska politika i njeni aparatčici. Iskreno, zaista bi me jedino zanimalo da pročitam šta bi Borhes napisao o slučaju "Srebrenica 2015.".

Prethodne nedelje pročitala sam pažljivo dva značajna intervjua: LJubiša Ristić (Nedeljniku), i Milan St. Protić Olji Bećković (NIN). Pokušala sam i da ispratim priču o svim dešavanjima glede Rezolucije o Srebrenici u SB UN, ali zbog preobilnog materijala u domaćim novinama, "Fejsbuku" i "Tviteru", koje se tiču Dušana Mašića, Ratka Dmitrovića, i drugih, a sve u vezi s Mašićevom akcijom koja bi se održala 11. jula, tako što bi 7.000 ljudi leglo ispred Skupštine u znak solidarnosti sa žrtvama Srebrenice. Marketing uložen u ovu akciju potro je otvaranje diskusije o značenju odlaska aktuelnog ili ma kog budućeg premijera, s akcentom na aktuelnog u Potočare. Politički marketing "tripuje" gde burgija i vutra neće.

Neki smatraju da je rijaliti "Parovi" smišljen, ipak, iz edukativnih razloga. Jedan je da Srbi najzad shvate da ima slučajeva kada nije važno čak ni učestvovati, a kamoli pobediti - pobeda može biti katastrofa. I drugi, da roditelji, ma koliko teško sastavljali kraj s krajem, pronađu vremena da se bave vaspitavanjem svoje dece pre nego što porastu do kritične tačke u kojoj nisu kadri da naprave razliku između uspeha i popularnosti i zastrašujućeg odsustva svesti o tome ko si ti, kada si čovek, kada jesi ljudsko biće i kada samom sebi duguješ razloge za samopoštovanje te činjenice.

"Mislim da je greška što je Bakir Izetbegović otkazao posetu Nikolića. Bar jednom je Tomislav Nikolić mogao da vidi Sarajevo odozdo", izjavila je Jelena Milić, u nekoj od emisija na B92, u kojoj je učestvovala sa piscem Vladimirom Kecmanovićem, a tema se ticala Srebrenice.

Ukratko: Hoće li A. Vučić otići 11. jula u Srebrenicu? Hoće li Kapor dobiti svoju ulicu u Beogradu? Hoćete li da ponovo čitamo "Modru rijeku" Maka Dizdara? Da li bi Dizdar sada pitao: A kome i zašto da je čitamo?

Slobodarsko nadahnuće ispisano je u srcu Kafkinih romana, koji govori o Državi - bilo da je u obliku "administracije" ili "pravde" - kao o sustavu bezličnog nadzora koji gnječi, guši ili ubija pojedince. Taj je jedan teskoban, mračan, nerazumljiv svet, u kojem kraljuje nesloboda.

Ne znam ima li zemlje sa više problema a da se do te mere na iste ne obazire, nego se iz petnih žila trudi da se svađa oko zamlata, besmislica, izmišlja teme i bespredmetne probleme, i tako sastavlja neki društveni život od danas do sutra. Neko mi je od čitalaca zamerio prošle nedelje kako samo kritikujem, a tekst je bio glede Borka Stefanovića, dočim mi ne valja niko ko nešto pokušava. Nije to bez vraga. Ima istine, ali da ne ostavim čitateljstvo bez odgovora: Protiv Borka nemam apsolutno ništa. Nažalost ne zato što je Borko nekim volšebnim načinom kreirajući ex nihilo ponudio nešto opipljivo u čemu vidim spas za sve, već zato što Borku nemam šta da zamerim, jer čovek do sada nije ništa uradio zbog čega bi ga valjalo ganjati po štampi. Bar da ja znam. No to i jeste tužno. Ne znam koliko je emisija, intervjua i ne znam čega upriličeno oko Borka, a još više ljudi iz njegovog okruženja, za koje čak ne znamo sa sigurnošću jesu li njegovi ljudi, a da niko ne razume zašto.

"Kad čujem da neko pominje destabilizaciju države, povraćala bih. Kako se može destabilizovati država, u kojoj ne funkcionišu institucije sistema?" (V. Radeta). "Kad ispraznite društvo od institucija i normi, imate samo autoritarnost, nasilje i teške sukobe interesnih grupa od kojih nijedna neće moći da bude dominantna" (Slobodan Antonić). Ako vam se ljudi iz zagrada ne dopadaju, ostavite ih tako, a pažnju usmerite na sadržaj. Ovo je slučajan uzorak, koji odslikava trenutni presek mišljenja o institucijama sistema. Nema ličnosti, građanina, političke stranke, civilnog sektora, itd, koji više ili manje žustro ne tvrdi danas da institucije sistema ne funkcionišu.

Čiča Toma sjede za večeru, al' nit pije crvenike vina, niti jede ljeba bijeloga, posti Toma i u mrsne dane, silna ga je muka naćerala. Silna muka, ime joj je bruka.

Tviteraši Dušan Mašić i Bojana Maljević jedini su imali petlju da tvitnu da je od, valjda, pet hiljada potpisnika, uglavnom elitnih, peticije "zaštitite zaštitnika građana od medijskog i drugog linča" (ne znam da li je tačan naziv, ali je to smisao) na internodogovoreni protest ispred zgrade TV Pink došlo jedva trideset ljudi. Neverovatno, mada i nije ništa novo.

Premijer Kapućino izjavio da nema vremena da se bavi kafom. Zvuči logično. Da je ko pitao kafu za mišljenje, možda ni ona ne bi baš proključala zbog Kapućina. I tako, šali nikad kraja. Ali, kada je prosuta kafa jedna od 10 verzija priče o tome zašto se "možda, ako Komisija ne odluči drugačije" avion na relaciji Beograd - Vatikan s predsednikom Srbije, pa makar se on zvao i Toma Nikolić, mogao strmeknuti, izjava premijera, pa makar se on zvao i Kapućino, da nema vremena da se bavi "kvarom pokvarenog aviona" kojim se svako malo vozikaju nesretni zvaničnici nesretne Srbije, onda to, u jednu ruku, zvuči zastrašujuće. A u drugu ruku, Pakova bi mogla da mu izruči jednu džezvicu, ili bar fildžanče, tek da oseti razliku između vrele tekućine i feketićkog leda, kojem se samoubilački izlagao.

"Zokne su za Tomjušu, teglica kavijara za Aljošu duračoka, a vino za celu Aljošinu vladu", pisalo je u depeši iz Moskve, a povodom nove smešne srpske igre zvane: "Toma i Aca: Tko skazal paradja, ja vidjel samo cica-maca?!"

"Zokne su za Tomjušu, teglica kavijara za Aljošu duračoka, a vino za celu Aljošinu vladu", pisalo je u depeši iz Moskve, a povodom nove smešne srpske igre zvane: "Toma i Aca: Tko skazal paradja, ja vidjel samo cica-maca?!"