Nedim Sejdinović

Do usijanja su se društvene mreže uskopistile, raskidaju se dugogodišnja prijateljstva uz teško oprostive uvrede, a mediji su jedva dočekali frtutmu u našem čuvenom regionu, da bi imali o čemu zanimljivom izveštavati.

Ovih letnjih dana, dok predsednik Vučić helikopteriše i mortadeliše diljem Srbije, pripremajući se za sledeće izbore, i dok opoziciono nastrojene organizacije i građani skupljaju energiju za još jednu vruću političku jesen koja nikako da dođe - jedna je tema namerila da uzruja Vojvodinu, a bogami i Srbiju užu, tzv. otomansku Srbiju.

Da je kojim slučajem danas živ, Ljubomir Micić, tvorac Barbarogenija decivilizatora, možda bi promenio svoju filozofsko-pesničko-demagošku doktrinu koja otprilike glasi da je jedini spas za Evropu nekakva nesputana varvarska energija srpskog (nat)čoveka, koja će rasturiti nepravdu, licemerje i zapadnu tradicionalističku kulturu koja ljudski duh drži zarobljenim, a čoveka pretvara u roba kapitala i moćnika.

Požrtvovani nacionalni radnici, večito zabrinuti za brojnost svoga roda, idealnog Srbina zamišljaju kao onog Muju iz prastarog vica nastalog u doba procvata socijalističkog samoupravljanja.

Legenda kaže da je gospodin Mujo živeo u Prokosovićima nadomak Lukavca, i da je svaki slobodan trenutak koristio da pobegne od žene i dece, te da na obali Modračkog jezera prikači ribolovački štap i sedi satima, miran i bezbrižan, dok mu pogled vrluda u maglovitu daljinu prekojezerskih sela u susednoj opštini.

Toliko je toga već rečeno o izborima za savete mesnih zajednica u Novom Sadu, koji su uspeli da zasene i Evropsko prvenstvo u fudbalu, pa čak i vest da je Srbija ispod cene nabavila nekakve dronove koji mogu da ponesu bombe od pola tone i koji će kanda, u skladu sa miroljubivom politikom srbijanskog režima, učvrstiti regionalnu stabilnost - ali hajde da dodamo još pokoju rečenicu.

Neki dan je moj komšija oponašao Batu Stojkovića iz "Varljivog leta '68", iskopčao televizor iz struje i zaključao ga u podrum.

Ne može se reći da se od ovog trač-vica može umreti ili makar zagrcnuti od smeha, ali je poučan, skoro pa kao Enciklopedija Britanika.

Pričam pre neki dan sa drugarom iz osnovne škole, kojeg nisam čuo ni video, brat bratu, tridesetak godina, iako nas je život zafrljačio na istu stranu sveta.

Ako je nešto ova nesrećna pandemija dobroga donela, onda je to što čovek ima malo više vremena da se posveti sebi, da pročita neku knjigu koja dugo i željno na polici čeka tople ljudske ruke, ili pak da izbindžuje kakvu dobru seriju, kojih vala itekako ima i koje - tehnologija nam je to omogućila, njojzi hvala - možemo gledati kad god nam se ćefne.

Neki dan me prijatelj podseti na glupavi vic koji nam je iznimno bio smešan u periodu bratstva i detinjstva, u vreme - što se ono kaže - procvata socijalističkog samoupravljanja, u ono doba kada smo bili antropološki optimisti i živeli u uverenju da čovek čoveku nije Vučić.

Nije to bilo tako davno, a opet izgleda kao da je prošla čitava večnost, puna muka.

Čak bi i oni, čiju bezmalo jedinu pisanu i vizuelnu literaturu čine energični statusi i tvitovi, fotke i smehotresni klipovi po društvenim mrežama - mogli pomisliti da je o fenomenu AIDS-a sve odavno napisano i snimljeno.

Desetine verzija ove drevne priče čovek može pronaći, što na internetu, što u drugim, zastarelim sredstvima za upoznavanje sveta koji nas okružuje, takozvanim knjigama.

U jednom se redu ispred sajamskih hala u Novom Sadu, gde vredni medicinski trudbenici građanima zabadaju u rame vakcine raznih kineskih vrsta, zadesio i vremešni Lala.