Nemanja Rujević

Malo ko zna kad su mu se desile bitne stvari u životu. Ne kad se venčao, dobio dete ili imao operaciju, to je lako, nego one teže uhvatljive stvari. Kada je, recimo, postao pesimista ili matori džangrizavac? To je fluidno.

Na petnaestominutnoj blokadi ulica video sam ljude koji sede u automobilima i trube. Da li podržavaju ili osuđuju blokade? Dao sam se u reporterski zadatak i saznao da im blokade idu na tanke živce. Nisu to oni "vređaj-snimaj" provokatori. Običan neki svet, za volanom krntija, sa gospojama ili sitnom decom.

Ljudi su prokleti jer ne mogu istovremeno da žive barem dva, tri života. Da u jednom skrenu levo kod Albukerkija, a u drugom desno, pa da in vivo provere svoje izbore.

Jednu lekciju iz novinarstva dobio sam 17. septembra 2015. godine. Bilo je to u Tovarniku, hrvatskom selu jedva pet kilometara od Šida.

Iz atomskog bunkera Pevamo sada Ura! Svet propada! Ura! Svet propada! Na ruševinama raj

Mana kolumne je što valja poroditi nešto originalno. Ne mora to biti filozofska misao vredna pamćenja - to bi bilo pretenciozno - ali da se primeti nešto pa oko toga izvede vinjeta, da makar čitalac kaže "aha, nisam to tako video".

- Hej, zdravo. Čula si za ovo u Novom Sadu... - Ne, šta? - Palo nešto na železničkoj, streha, krov. Gadno izgleda. - U jebote. Kad je palo...

Imala je ova zemlja lidera koji je po potrebi bio sve, bravar, lekar, vidar i slobodni zidar, ali u naprednjačkoj eri te supermoći nisu retke nego su, naprotiv, nužne da bi se bilo šraf u režimu.

Ima onaj vic sa Džeksonom Polokom. Na jednoj izložbi svojih slika, otišao Polok do WC-a. Tada se u krugu njegovih poznanika razvila živa rasprava o jednoj slici - apstraktnoj, kao i sve druge. Usred drugih boja na slici su bile dve crvene tačkice i sad se društvo dalo u tumačenja.

Kako Tanjug javlja, građani su od zore formirali redove pred diskontima. Snimci sa lica mesta prikazuju grabež, gospođe se za kose čupaju da dohvate poslednja pakovanja testenine i riže, nema pelena, ulja, flaširane vode.

Neki ljudi sakupljaju poštanske marke, ploče, preparirane životinje, novčanice iz doba hiperinflacije. Vaš kolumnista, eto, sakuplja bizarne vesti. Poseban spremnik imam za one koje idu u prilog kapitalističkim krvopijama.

U sitne nedeljne sate je, bez otpora i uz nešto naricanja, izmeštena autobuska stanica u Beogradu.

Pre neki dan se u Partizanskoj ulici u Novom Sadu, na broju 64b, dogodila "užasna scena" (Alo), "bruka i sramota" (Informer) zbog koje vinovnica treba "na robiju" (Srpski telegraf), a "reakcija prolaznika je JOŠ STRAŠNIJA" (Blic).

Ćirilica je svakako šire pismo od latinice, to se matematički može dokazati. Slova su zdravo debela kao б ili ф. Ćirilica je kitnjastija, traži više poteza, ш je remekdelo, a tek je ж pravi mali lavirint.

Da li se ponekad zapitate kako u Srbiji, dođavola, stvari ipak funkcionišu?