Nemanja Rujević

Ima na društvenim mrežama tzv. trend kad tajno snimate sebe i ukućane. Treba onda da odjednom, bez ikakvog vidljivog razloga i povoda, počnete da paničite.

Kad je Nebojša Zelenović predložio da Srbija traži osnivanje ratne mornarice, setio sam se priče o jednom engleskom fudbaleru. Taj je, kad je prvi put stupio na teren, uzeo loptu i ispucao preko tribina. „Neka me primete po tome“, rekao je posle novinarima, „a onda će me upamtiti po dobrim igrama.“

Srbija bi mogla da se pridruži zemljama koje su na putu da stvore idealnog čoveka čiji je cilj, bogami i zadatak, da živi što duže i zdravije. Još bolje ako može da živi večno, nikad ne ode u penziju i zauvek oplođuje tuđi kapital.

Nakon što se naizgled pripiti predsednik Srbije u ponedeljak putem Instagrama za 53 sekunde obračunao sa celim Zapadom i njegovim tobožnjim plaćenicima, sa opozicijom i koalicionim partnerima, nakon što je Dačić „otkazao sve sastanke“ i prešao u krizni modus, a cela se javnost dala u tumačenje hoće li i kada biti sasvim nepotrebnih i jednako tako logičnih izbora, nakon svega toga sam se, dakle, malo uplašio za svoje kolumnističko nasleđe.

Kažu da borci u tajlandskom kik-boksu navikavaju cevanice na bol, sve dok ih ne umrtve. Dvojba je da li tako ubijaju nerve i jačaju kosti, ili prosto uče mozak da ne registruje bol. Kako god, ishod je da krvnički šutiraju protivnike bez vidljivih posledica.

Čitaoci mekšeg srca neka drže maramice na dohvat ruke, jer ovo je dirljiva priča o tome kako samohrane majke i penzioneri u Srbiji rade po tri posla. Doduše ne da bi preživeli u nemilosrdnom kapitalističkom društvu, nego jer smo tanki sa kadrovima, ali ovi malobrojni ipak sve postižu jer su vredni i požrtvovani.

Dok Marić Milomir u ponedeljak nije izgovorio „Dobro veče, Ćirilica“, čime je otpočeo „superekskluzivni“ (Informer) intervju sa predsednikom Vučićem, javnost je strepela hoće li uopšte prvi među nama otići na noge Milomiru, ili je narečeni novinar pao u nemilost.

Možda ste već zaboravili, ipak je prošlo nedelju dana, a to je u srpskoj javnosti čitav eon u koji stane sijaset uzbuđivanja, smirivanja i novih uzbuđivanja, uvoda, razrada, vrhunaca i raspleta posle kojih se menja kanal da se nađe nova drama.

Čudna dešavanja na voždovačkom nebu, nešto plavo, kao leteći tanjir.

Imam za čitaoce dobru i lošu vest, vi kažete daj prvo lošu makar da završimo godinu sa dobrom.

Stari katodni televizor se gnezdio u regalu, u srcu jednog od onih plakara što su prekrivali ceo zid i uzimali se preko preduzeća na rate.

Srbija je hiljadu puta bolja zemlja od Nemačke. Ne mislim sada na to što Nemci, kako javljaju Informer i Alo, skapavaju od gladi i zime, dok Srbin u toplom stanu viljuškom boc, mada i to treba uzeti u obzir.

Uzbuđivanje javnosti zbog nemilih scena na utakmici Srbije i Švajcarske dosadno je jer je očekivano. Svi smo znali da će tako biti uprkos časnim pionirskim da neće. Kao što znamo da će tabloidi iscediti i poslednji klik iz publike željne da čita o tobožnjim nedosuđenim penalima i nepravdama koje nam nanosi svet.

Tamo gde vlada višak stava, a Srbija je takvo mesto, jak je poriv da sopstveno mišljenje odskoči od mase drugih. To se najlakše postiže ako se preteruje, ako se doslovno ili figurativno urla.

Vučić je u nedelju na TV Prvoj poručio publici da nije peder. Zapravo, toliko nije peder da se više puta zapitao da li je možda peder jer nije uveo sankcije Rusiji, jer nije priznao Kosovo, ili je peder jer se u Srbiji udarnički grade autoputevi?