Nemanja Rujević

Nema većih daveža od ljudi koji sebe uzimaju preozbiljno. Posebna metastaza su oni koji sebe ili događaje u kojima učestvuju proglašavaju „istorijskim“.

Davno je bilo, nećete se verovatno toga setiti, kad je tzv. PPV Aleksandar Vučić pisao autorski tekst za "Danas". Toliko davno da ni ovo PPV možda više ne možete da dešifrujete, a bio je to akronim od "prvi potpredsednik Vlade" kako se Vučića naširoko i važno zvalo pošto je premijerskom funkcijom potkupio Dačića.

Novinari su upućeni na vratolomije da bi došli do priče.

Na nemačkom ima zgodan izraz za ljude koji se začas prekvalifikuju ili obru u novom zanimanju: Quereinsteiger. Ne znam da li su tvorci kovanice predvideli situaciju iz srpske politike kada recimo šofer, vlasnik pečenjare ili keramičar postanu ministri ili direktori javnih preduzeća.

Ima tzv. posmatrača političke scene koji bi se zakleli da Aleksandar Vulin samo igra dodeljenu ulogu. U podeli predstave čiji scenario, režiju, scenografiju i sve ostalo potpisuje Aleksandar Vučić, kažu da je Vulinu, eto, dopalo da bude militantni rusofil. Da do idiotizma obožava vođu i da se bizarno kostimiran ukazuje čas kao fabrički radnik, čas kao vojnik ili policajac, uvek spreman da nanjuši "šiptare", "ustaše" i zapadne agente.

Ne bih večerao u restoranu za čijeg gazdu se pouzdano zna da maltretira i ne plaća zaposlene, tuče ženu redovno, a ponekad i goste ako su gej ili pogrešne vere. Sve i da moj mali protest ništa ne bi promenio, eto, ja tu ne bih kročio.

Kafanska dosetka kaže da je statistički prosek kao sarma – neki jedu meso, mnogi jedu kupus, u proseku svi jedemo sarmu. Ako ceo život gulite klot kupus, onda sanjate o mesu.

Ovih dana u Nemačkoj iz štampe izlazi knjiga o medijima pod naslovom „Sedma sila – kako se proizvodi većinsko mišljenje, čak i kad nije većinsko“. Autori, jedan sociolog i jedan filozof, kažu da su se nemački mediji emancipovali od naroda, to jest publike, i da su izveštavanje zamenili vaspitnim radom.

Ne znam da li predsednik Vučić preferira kafetin ili aspirin. Možda pati od migrene gde slabo šta pomaže, mada bi nam se do sada poverio da je tako, kao što nas je izvestio o nesanici i problemima sa apetitom.

U kultnoj seriji „The Wire“ jedan od vođa baltimorske bande koja diluje heroin ide na večernji kurs iz ekonomije. Tamo pita profesora šta da radi ako konkurencija ima bolji proizvod od njega. Profesor mu kaže: Ili poboljšaj proizvod, ili ga prodaj pod drugim imenom.

Kako danas da stanuje tzv. mali čovek, onaj koga se svi političari sete u kampanji jer je mnongobrojan pa mu se tepa da je kičma društva?

Ima u Srbiji možda pokoji petokolonaš, zakleti pacifista ili čitalac Danasa, koji ne uviđa da mora da se zarati. Ali to je zato što se informišu na pogrešnim mestima, takoreći nezvaničnim.

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Sedi pet srpskih domaćina u kafani, stolnjak je kariran, piksle plehane, rakija prepečena. Padaju masni vicevi, bistri se politika, i nekako se dođe do egzistencijalne teme koja mori svakog srpskog domaćina: "Jeste čuli da nam NATO ovde pravi paradu pedera?", pita jedan. "Sedam dana pederluka usred Srbije!"

Ako drvo padne u šumi, i nikog nema da ga čuje, da li je pad drveta proizveo zvuk?