Nina Savčić

Nema nikakve veze s Musorgskim, a ni sa umetnošću. Jedina izložba o kojoj se govori je u galeriji "Progres" (možda su zato večno zatvoreni muzeji, da konkurencije nema).

Ne znam da li je namerno tempirano ili se jednostavno pogodilo, tek sad, u periodu dok čekamo da se formira vlada, jedan časopis (opštepopularan) objavio je je tekst o dinamičkoj inteligenciji.

Čudna je stvar sa statistikom, nekad baš mora da istera svoje. Prosečno trideset i kusur žena godišnje ubije njihov partner.

Čovek u plavoj jakni neće više kamerom loviti ulicama Njujorčane. U 87. godini umro je Bil Kaningem.

Jedan od kanala kojim šaljemo poruku drugima u vezi s tim kako se osećamo su boje koje koristimo u oblačenju ili na slikama. Jedan od načina da motivišemo sebe da se osećamo ovako ili onako je preko boja koje koristimo u enterijeru.

Videla sam se sa poznanikom koji više godina ne živi u Srbiji. Razgovor s njim mi se sve vreme činio čudnim. Iza tog osećanja stajalo je prepoznavanje i seta.

Ovih dana razmišljam o telima. Pojedinačnim i grupnim.

Pojedine jedinice slenga su neobično zanimljive i navedu nas na razmišljanje, predstave se kao zagonetka čije rešenje imamo potrebu da otkrijemo. Recimo, pre neko veče je stariji tinejdžer u autobusu insistirao preko telefona na imenici "gajba" u značenju stan. Od Makedonske do Mašinskog fakulteta.

Iako smo vrlo različiti po mnogim osobinama, suštinski imamo iste ili slične potrebe. Recimo, imamo želju da se umrežavamo, grupišemo prema afinitetima i takođe neukrotivu potrebu da se penjemo na lestvici moći, šta god moć predstavljala za nas.

OK, otkriveno je, gospođica blogerka je imala ghostwritera. Ne znam koliko joj je to pomoglo, mislim da bi bilo autentičnije da je sama pisala, ako je već želela da podeli s nama razne aspekte trgovine polnim organima. Dakle, Sexymaja je posetila DKC.

Postoji nekoliko, ili jedva nekoliko, stvari zbog kojih ne bih napustila Beograd. Proleće noću na potezu Kalemegdan - Đeram, Miholjsko leto, dve-tri drugarice, roditelji, nebo iznad Pop Lukine... To je to što se tiče ličnih sentimentalnih ograničenja. Ima i jedna okolnost koja bi me, sasvim nezavisno od mojih želja, čak uprkos njima, zauvek ostavila u rodnom gradu - autobus na liniji 26, tzv. "dvadeset šestica".

Sa velikim zakašnjenjem pogledala sam Dawn of Justice. Film je odavno izašao iz mraka bioskopa pa sam ga skinula sa Torenta. Tu leži prva moja nedoumica: jesu li su mi uvalili neku fejk verziju? Da, tu su Ben Aflek i Henri Kavil, ali papazijanija koja mi je oduzela dva i po sata uskršnjeg odmora više liči na eksperimentalni film arogantnog studenta nego na epski megdan za koji ne mogu da kažem da smo s nestrpljenjem čekali. Za toliko udruženih minuta može da se preleti cela Evropa. Mogu da predam kofer, sačekam let, odletim, sačekam kofer i okupam se na grčkom ostrvu.

Da, naravno, pratila sam prebrojavanje glasova. A dok sam slušala kako se menjaju brojke, gubeći koncentraciju i padajući u plitak san koji se prekidao kad čujem "cesid" i "rik", razmišljala sam o čudnim vezama, asocijacijama... Evo primera: neko vam kaže Srbija, a vi ako ste stranac pomislite na lud provod i lepe žene, za malo para i jedno i drugo. Onda vam neko kaže Jugoslavija, a vi se setite Tita i Dana mladosti...

Čudna stvar mi se dogodila pre neko veče... Išla sam trotoarom i trudila se da izbegnem decu bicikliste koji voze ko da su na svetu jedini. Dok sam se pitala ko ih vaspitava, ako iko, pored mene je prošao klinac, takođe biciklista, pa takođe sasvim nezainteresovan za to što oni bez točkova dele istu štraftu asfalta s njim. Ali, za razliku od ostalih, on je vozio sporije i pevao Odu radosti.

Vlasnici restorana, bifea, bistroa, barova itd. neće morati da se upuštaju u zametnu aktivnost menjanja imena svojim objektima (na papirima, pečatima, reklamama, na flajerima, bilbordima...). Nije mi jasno kako je moglo da dođe do tako ozbiljne greške u formulaciji sporne tačke zakona. Čini se da je potrebno pojačati državnu administraciju, a ne gasiti je.