Nina Savčić

OK, otkriveno je, gospođica blogerka je imala ghostwritera. Ne znam koliko joj je to pomoglo, mislim da bi bilo autentičnije da je sama pisala, ako je već želela da podeli s nama razne aspekte trgovine polnim organima. Dakle, Sexymaja je posetila DKC.

Postoji nekoliko, ili jedva nekoliko, stvari zbog kojih ne bih napustila Beograd. Proleće noću na potezu Kalemegdan - Đeram, Miholjsko leto, dve-tri drugarice, roditelji, nebo iznad Pop Lukine... To je to što se tiče ličnih sentimentalnih ograničenja. Ima i jedna okolnost koja bi me, sasvim nezavisno od mojih želja, čak uprkos njima, zauvek ostavila u rodnom gradu - autobus na liniji 26, tzv. "dvadeset šestica".

Sa velikim zakašnjenjem pogledala sam Dawn of Justice. Film je odavno izašao iz mraka bioskopa pa sam ga skinula sa Torenta. Tu leži prva moja nedoumica: jesu li su mi uvalili neku fejk verziju? Da, tu su Ben Aflek i Henri Kavil, ali papazijanija koja mi je oduzela dva i po sata uskršnjeg odmora više liči na eksperimentalni film arogantnog studenta nego na epski megdan za koji ne mogu da kažem da smo s nestrpljenjem čekali. Za toliko udruženih minuta može da se preleti cela Evropa. Mogu da predam kofer, sačekam let, odletim, sačekam kofer i okupam se na grčkom ostrvu.

Da, naravno, pratila sam prebrojavanje glasova. A dok sam slušala kako se menjaju brojke, gubeći koncentraciju i padajući u plitak san koji se prekidao kad čujem "cesid" i "rik", razmišljala sam o čudnim vezama, asocijacijama... Evo primera: neko vam kaže Srbija, a vi ako ste stranac pomislite na lud provod i lepe žene, za malo para i jedno i drugo. Onda vam neko kaže Jugoslavija, a vi se setite Tita i Dana mladosti...

Čudna stvar mi se dogodila pre neko veče... Išla sam trotoarom i trudila se da izbegnem decu bicikliste koji voze ko da su na svetu jedini. Dok sam se pitala ko ih vaspitava, ako iko, pored mene je prošao klinac, takođe biciklista, pa takođe sasvim nezainteresovan za to što oni bez točkova dele istu štraftu asfalta s njim. Ali, za razliku od ostalih, on je vozio sporije i pevao Odu radosti.

Vlasnici restorana, bifea, bistroa, barova itd. neće morati da se upuštaju u zametnu aktivnost menjanja imena svojim objektima (na papirima, pečatima, reklamama, na flajerima, bilbordima...). Nije mi jasno kako je moglo da dođe do tako ozbiljne greške u formulaciji sporne tačke zakona. Čini se da je potrebno pojačati državnu administraciju, a ne gasiti je.

Koristan projekat bio bi napraviti rečnik pesama popularne kulture (pop, narodnjaci, folk, razni hibridni žanrovi), mnogo bi rekao o nama. Zatim, ne bi bilo loše baviti se komparativistikom: međukontinentalne razlike, međužanrovske razlike, ljubavne pesme na islamskom terenu prema istoj temi u pravoslavnom popu...

Koristan projekat bio bi napraviti rečnik pesama popularne kulture (pop, narodnjaci, folk, razni hibridni žanrovi), mnogo bi rekao o nama. Zatim, ne bi bilo loše baviti se komparativistikom: međukontinentalne razlike, međužanrovske razlike, ljubavne pesme na islamskom terenu prema istoj temi u pravoslavnom popu...

Kad se okrenem oko sebe, često vidim da muškarci reaguju na silikonom dorađene cice. Njihov final touch je garderoba koja pokazuje sve što može da se pokaže i sveže dekorisano sve što iz tela raste: oplavljena kosa, trepavice umočene u slojeve maskare i nokti oivičeni cirkonima. Mislila sam, OK meni one liče na pokretne instalacije, ali ja sam samo žena, sve muško prilično mi je strano. Kad kažem "sve" mislim na način razmišljanja, vrednovanja i sl.

U svemu se delimo na dve grupe. Recimo, postoje leva i desna Srbija. Ili, postoje gornja i donja Srbija. Dalje, delimo se na zvezdaše i partizanovce. Delimo se na one koji vole Cecu i one koji ne vole Cecu, na one koji čitaju i one koji ne čitaju, one koji puše i one koji ne puše... Između ostalog, delimo se na one koji peru ruke pre jela i one koji ne peru ruke pre jela ili pre nego što nekom naprave jelo. Poslednja podela mi je posebno zanimljiva.

Jedan od značajnijih izuma našeg egocentričnog doba je selfi. Ne znam kako se ranije nismo setili toga. Bili smo, možda, preterano zagledani u ogledalo. Da, i mobilni telefoni su morali ozbiljnije da uđu u upotrebu, i opamete se...

Kan je Zlatnu palmu položio na film Dipan. Kako pobednika ne bi trebalo propustiti (žirirala su braća Koen), dva sata sunčanog vikenda spucala sam u SC-u.

Baš kad odlučim da se skinem s dnevnih novina i TV-a, kad u ruke uzmem knjigu od 300 strana, desi se nešto značajno. Za Ekovu smrt sam saznala sa zakašnjenjem. Bio mi je jedan od omiljenih živih teoretičara, semiologa. Kako je moguće da ga niko od mojih prijatelja, niko po autobusima i tramvajima nije pomenuo, bar uzgred... Sumnjam da bi upokojavanje zvezde tabloida prošlo tako tiho. Ova godina je krenula mračno. Prvo Bouvi, zatim on... Bojim se za zdravlje Tima Bartona...

Ima neke neodoljive privlačnosti u sinetičkim materijalima. Svila je, recimo, nežna i lepo pada, ali veštački materijali ne moraju da se peglaju, sa njih se fleke skidaju lakše. Ima ih toliko kompaktnih da vam sibirski vetar i mraz ne mogu ništa, takođe toliko otpornih da vam ni šetnja po drugim nebeskim telima i okolini ne smeta (odličan primer su marsovski kostim Meta Dejmona, galaksijski Klunijev i Sandre Bulok). Možete da se ogrnete krznom leoparda koje nije videlo savanu (često ni zoološki vrt, izuzev ako se u tom zverinjaku upriliči dobrotvorni folk koncert).

Šalim se, psima je ulaz dozvoljen... Mislim da ni sa Jevrejima, Romima, Afroamerikancima nema problema. Iznad petnaest, ispod petnaest, može sve.