Nina Savčić

Iznenadio me je podatak da bi veliki deo vrhunskih sportista pristao na nepristojnu ponudu koja bi im omogućila pobedu plaćenu životom.

Animiranu seriju South Park opisuju kao najneobičniji televizijski kult otkako je serija The X Files postala mejnstrim. Svedeni kolažni junaci se gegaju kroz mnogo sezona sipajući satirične replike. Jedna od novijih epizoda me je iznenadila univerzalnošću problema koji se kroz dvadesetak minuta komedije rešava. Naime, grad ima ozbiljnu muku: loš imidž. Uglednom građaninu pada na pamet izuzetna ideja, da dovede lanac fensi marketa Whole Foods pa tako popravi sliku o mestu. Ali, da bi to uspeo, prethodno mora da izgradi ceo sistem modernih objekata i to u najofucanijem kraju. Vredni animirani neimari između dve scene podignu Sodosopa četvrt, kulturni, šoping i dejting centar, pa osvetlaju obraz Sautparčanima.

Ako smo se nekad delili na hejtere (konceptualno, dok termin još nije bio ustanovljen i opšteprihvaćen, kad se ekipa sa takvim stavom opisivala kao mračnjačka, sarkastična, nezadovoljna, večno ljuta, uvređena, zlobna) i na, recimo, lajkere (zvali smo ih fini, dobronamerni, optimisti, pre Fejsbuka; oni su u novo doba uglavnom isti ljudi kao hejteri, ali svoju lajkersku, toplu i prijateljsku stranu ispoljavaju samo tamo gde žive prijatelji, dakle na društvenim mrežama, bez Tvitera jer tu ima svega i svačega) sad smo manje-više svi prešli u isti tabor. Čitam analize, komentare, kolumne... Hejt! Hejt više nije supkulturni trend, životni stil poluinformisanih dokonih urbanih likova, postao je, bojim se, jedina opcija. Pomirio je mejnstrim i andergraund, pametne i glupe, obrazovane i neobrazovane. Svi hejtuju... Afirmativna opaska je nezanimljiva.

Na kraju Hercegovačke, ulice koja počinje obnovljenim draguljem Karađorđeve, podignuto je par belih šatora. Od prošlog vikenda do 10. oktobra na tom prostoru biće organizovan događaj za koji niko do slučajnih prolaznika i rodbine izlagača ne zna. Neposećen kreativni kutak sa malim igralištem za decu i Lego radionicom podseća na avetinjsko selo pod snegom negde na ivici sveta. Organizator i finansijer je preduzeće "Beograd na vodi", a kako mladi kreativci koji sede ispred svojih šatora (čuvajući ni od koga šarene nesesere, unikatne haljine, ručno pravljene figure od stakla) navode, ideja je da se promoviše Sava promenada, deo grada posebno posvećen umetnosti. U budućnosti.

Sa nostalgijom se sećam letovanja u Crnoj Gori. Plaže su bile peščane ili nepeščane, more mirno ili nemirno, sunce jako ili nejako. Zato su Crnogorci bili uglavnom jednoliki, visoki i vrlo zgodni. Sa sitnim specifičnostima koje su iskrsavale tek prilikom drugog-trećeg izlaska.

U pogledu psihološkog profila ljudi koji se spremaju za letovanje postoje dve udaljene tačke na skali. S jedne strane stoje oni koji svoj odmor do detalja planiraju, informišu se o najmanjim sitnicama zemlje odrednice, grada odredišta, supermarketa u tom gradu i o vrstama domaćih vina. Oni znaju na kojoj koti stoje dok ulaze u more i koja ih temperatura vode čeka kad zarone, a tad koje ribe ih mimoilaze. Strogi intelektualci. To mi liči na životnu kontracepciju, mada nije loše da ste im u blizini jer pored obilja beskorisnih gugl informacija što sipaju, mogu da odgovore i na neko pitanje koje vas zanima.

Od svih medijskih kupoholičara najbolje je, na još uvek aktuelnom Sajmu medija, prošao Radoica Milosavljević, renesansni biznismen, vlasnik fabrike za proizvodnju plastične ambalaže, doma zdravlja izbrisanog iz registra APR-a, visoke škole za menadžment. Gospodinu Milosavljeviću, tokom života, pored edukativnih, zdravstvenih, privrednih interesovanja i, naravno, kolekcionarskih, nisu bili strani ni fudbal i politika. Bogat CV.

Otkako je izbila tehnološka revolucija pa odvukla u zaborav sve stare aparate, množe se uvrnuti gedžeti koji život čine prekratkim, ali dinamičnim. Probala sam Samsung Gear VR, poluneprijatne naočare koje uvode u virtualni 3D svet sa ekrana mobilnog telefona. Stavite uređaj oblika skraćene konstrukcije za kacigu na glavu, zenice usmerite na podvojeni displej ispred vas, kliknete na tačped postavljen kod desne slepoočnice i uplovite u svet sa aplikacije. Još jedna od proteza 21. veka koja vam daje mogućnost da napravite alter-ego.

Pitanje potpisa iza kolektivnog dela, ne nužno umetničkog iako je ovde o takvom reč, obavezno se svodi na pitanje moći. Film je, naravno, zajednički proizvod na kom radi velika ekipa, ali na samom vrhu stoji novac. Ko položi pare, taj je komandant parade. Dogovorili smo se da autor bude reditelj. Ipak, samo onoliko koliko se producent složi. Tako stoje stvari.

Kolektivni sportovi uglavnom isključuju pristojnost, a takva vrsta estetskog prestupa mi smeta. Zato se uzdržavam od gledanja utakmica i razgovora o sportu (samo snuker, džentlmenska igra tokom koje ćute i igrači i publika, plus, niko se ne znoji, što je neestetski detalj u ekipnim sportovima oprošten samo odbojkašima).

Novi Pixarov animirani film. Radnja je smeštena na dva međusobno zavisna, neraskidivo vezana polja: u unutrašnji emotivno-mentalni prostor junakinje i u spoljašnji svet, stvarnost po kojoj se devojčica Rajli kreće. Od trenutka kad je prvi put otvorila oči, njenim reakcijama rukovodi pet emocija. Prva se pojavila Radost, žuta, ushićena, vetropirasta, ubeđena da je gazdarica rudimentarne emotivne komandne table. Pridružila joj se Tuga, plava, zdepasta, analitična, na ivici depresije. Celu družinu čine još neurotični Strah, dežmekasta Ljutnja i elegantno Gađenje, koje bi devojčicu trebalo da čuva od loših izbora.

Ne mogu da se složim sa idejom da je Buržoaska revolucija ukinula zavođenje. Prihvatanje iluzije, čežnja za željom koja izmiče, glad koja se ne može utažiti jer na semiološkoj trpezi nema hrane... oko toga se gradi najvitalniji savremeni mehanizam. Štaviše, naša potreba da budemo zavedeni jača je od potrebe za demistifikacijom ili posedovanjem, jer u zavođenju nema ni istine ni objekta. Ako nam kao rezultat u rukama ostane roba, pošto sedimo i družimo se u potrošačkom ambijentu, samo smo naseli.

O nekim stvarima: događajima, ljudima, fenomenima... skulpturama... jednostavno ne mogu da promenim stav. Stajala sam pred grupom junaka na Trgu republike i trudila se da nađem bar zrnce simpatije prema delu mladog Podgoričanina. Ništa.

Ne znam koliko je vrsta piva postojalo kad sam bila mala, ali znam da nije bio veliki izbor sokova: Fruktal, Takovo, BIP... Negazirani proizvodi ovih poslednjih su mi bili omiljeni. Kad su počeli da rastu i sebi put da krče novi brendovi, BIP-ov đus (najbolji ikad) malo-pomalo je nestajao iz prodavnica, pa iz većih prodavnica, pa sa lica zemlje. Odavno se ne proizvodi.

Ne znam koliko je vrsta piva postojalo kad sam bila mala, ali znam da nije bio veliki izbor sokova: Fruktal, Takovo, BIP... Negazirani proizvodi ovih poslednjih su mi bili omiljeni. Kad su počeli da rastu i sebi put da krče novi brendovi, BIP-ov đus (najbolji ikad) malo-pomalo je nestajao iz prodavnica, pa iz većih prodavnica, pa sa lica zemlje. Odavno se ne proizvodi.