Nina Savčić

Mislila sam da izbegnem ovu temu, dosta se vrtela. Ali, kad sam pre dva dana otvorila Jutjub, kao prvi predložen, izdvojen, namestio se prilog "Dvadeset šest sekundi sa Gašićem". Postoji dodatni motiv: ako nam svako čudo ne bude samo tri dana možda ćemo postati pametniji. Glavni akter događaja (da nismo u Srbiji, nazvala bih ga incidentom), kao što znamo, udara na više nivoa - rodnom, profesionalnom, društvenom, opštem. Pogledala sam snimak nekoliko puta i iznenadila se koliko je ministar (aktuelni) meko, spontano ispustio iz sebe spornu uzvičnu rečenicu. Lako kao da izgovara: "Baš volim ovaj decembar kad ovako fino zahladni!" (s neusiljenom radošću Perinog lovca što pevuši: "Ala volim pitu od detlića!").

Određene oblike savremene zabave ne mogu da razumem. Tu pre svega mislim na besomučno igranje kompjuterskih igrica i na sate i dane provedene u ređanju Lego kockica. Iako možda pomažu u fazama razvoja nekih sistema kod dece, kad postanu opsesija odraslih izgledaju mi kao teško dangubljenje i ozbiljan izlazak iz realnosti.

Pre nedelju-dve čitala sam o značaju kompeticije za opstanak, u tekstu skupine miševa, ali zapravo bilo koje grupe. Ako članovima neke zajednice oduzmete razloge za takmičenje, jačaju vrlo destruktivne sile i grupa polako nestaje: gubi se potreba za napredovanjem, gubi se seksualni nagon, potreba za potomstvom.

Danas (25. novembar) je Dan borbe protiv nasilja nad ženama. To znači da se izlazi sa jezivim statistikama, da se pokazuju slike pretučenih žena, da od sutra ponovo počinju da se skupljaju podaci za sledeću godinu.

Skoro sam pročitala, dizajneru je kod dizajna najznačajniji potencijal predmeta da inspiriše. OK. To je kruženje kreativnosti u umetnosti. Zato me je novi Bond namučio.

Verovatno je tako u svakoj školi. Postoji ekipa A i ekipa B. Jedni za druge misle da su seljaci, a ko je seljak, u tom dobu se ne zna. Da bi se to shvatilo, potrebno je da prođe mnogo vremena, da se odraste. Onaj ko odraste na taj specifičan period u životu može da gleda malo drugačije. Onaj ko ne odraste... Ništa, ostaje sa starim odgovorima na nadražaje iz okoline: durenje, adolescentsko ubeđenje da je on centar svemira i da je uvek u pravu, mlataranje rukama, razbijanje svega po kući, učionici... Onaj ko ne odraste (zadrži, dakle, tinejdžersko ponašanje), a domogne se PRESS kartice, isto može da radi i pred kamerama.

Neke reči se od upotrebe ne izližu, neke se isprazne ili im značenje prokliza, neke počnu da označavaju druge pojave, predmete... pojmove. Recimo "komšija". Pekabeta je imala slogan "Dobro jutro, komšija". Bio je to vrlo dobro osmišljen poziv u kupovinu u vreme kad se industrija slogana kod nas tek formirala. Možda mi je tada komšiluk bio mnogo prijatniji nego sada pa je ton kojim je zračio pozdrav odštampan na kesama bio topliji.

Pre nekoliko godina, na Sajmu sam našla knjigu Vudija Alena äKratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnostô. Pročitala sam je tek sad, naslov mi nije dozvolio da je u čišćenju starih, zaboravljenih knjiga poklonim. Razočarenje. Mnogo je bolji u filmovima. O neposlušnom građaninu ništa vredno pomena. Ostala sam da se pitam kako bi izgledao neposlušni građanin Srbije sad. Recimo, onaj ko pljuje po ulici nije neposlušan već nepristojan. Onaj ko ne plaća infostan je autodestruktivan jer Organi neće da ga zaobiđu već će mu naslagati nule za kamatu, a onda će da ga isključe. A nastaviće da mu obračunavaju kamatu. I RTS. Onaj ko tuče ženu je nasilan, onaj ko se drogira je omamljen.

Ne zavisi od mene hoće li se naplaćivati TV pretplata, pa o tome niti razmišljam niti čitam. Ni to što je gospodin Premijer (nije previd lektora) uveravao nas, ako ne gledaoce, ono korisnike električne energije, da će se RTS plaćati iz fondova koje ne punimo direktno već indirektno nije neka tema.

Iznenadio me je podatak da bi veliki deo vrhunskih sportista pristao na nepristojnu ponudu koja bi im omogućila pobedu plaćenu životom.

Animiranu seriju South Park opisuju kao najneobičniji televizijski kult otkako je serija The X Files postala mejnstrim. Svedeni kolažni junaci se gegaju kroz mnogo sezona sipajući satirične replike. Jedna od novijih epizoda me je iznenadila univerzalnošću problema koji se kroz dvadesetak minuta komedije rešava. Naime, grad ima ozbiljnu muku: loš imidž. Uglednom građaninu pada na pamet izuzetna ideja, da dovede lanac fensi marketa Whole Foods pa tako popravi sliku o mestu. Ali, da bi to uspeo, prethodno mora da izgradi ceo sistem modernih objekata i to u najofucanijem kraju. Vredni animirani neimari između dve scene podignu Sodosopa četvrt, kulturni, šoping i dejting centar, pa osvetlaju obraz Sautparčanima.

Ako smo se nekad delili na hejtere (konceptualno, dok termin još nije bio ustanovljen i opšteprihvaćen, kad se ekipa sa takvim stavom opisivala kao mračnjačka, sarkastična, nezadovoljna, večno ljuta, uvređena, zlobna) i na, recimo, lajkere (zvali smo ih fini, dobronamerni, optimisti, pre Fejsbuka; oni su u novo doba uglavnom isti ljudi kao hejteri, ali svoju lajkersku, toplu i prijateljsku stranu ispoljavaju samo tamo gde žive prijatelji, dakle na društvenim mrežama, bez Tvitera jer tu ima svega i svačega) sad smo manje-više svi prešli u isti tabor. Čitam analize, komentare, kolumne... Hejt! Hejt više nije supkulturni trend, životni stil poluinformisanih dokonih urbanih likova, postao je, bojim se, jedina opcija. Pomirio je mejnstrim i andergraund, pametne i glupe, obrazovane i neobrazovane. Svi hejtuju... Afirmativna opaska je nezanimljiva.

Na kraju Hercegovačke, ulice koja počinje obnovljenim draguljem Karađorđeve, podignuto je par belih šatora. Od prošlog vikenda do 10. oktobra na tom prostoru biće organizovan događaj za koji niko do slučajnih prolaznika i rodbine izlagača ne zna. Neposećen kreativni kutak sa malim igralištem za decu i Lego radionicom podseća na avetinjsko selo pod snegom negde na ivici sveta. Organizator i finansijer je preduzeće "Beograd na vodi", a kako mladi kreativci koji sede ispred svojih šatora (čuvajući ni od koga šarene nesesere, unikatne haljine, ručno pravljene figure od stakla) navode, ideja je da se promoviše Sava promenada, deo grada posebno posvećen umetnosti. U budućnosti.

Sa nostalgijom se sećam letovanja u Crnoj Gori. Plaže su bile peščane ili nepeščane, more mirno ili nemirno, sunce jako ili nejako. Zato su Crnogorci bili uglavnom jednoliki, visoki i vrlo zgodni. Sa sitnim specifičnostima koje su iskrsavale tek prilikom drugog-trećeg izlaska.

U pogledu psihološkog profila ljudi koji se spremaju za letovanje postoje dve udaljene tačke na skali. S jedne strane stoje oni koji svoj odmor do detalja planiraju, informišu se o najmanjim sitnicama zemlje odrednice, grada odredišta, supermarketa u tom gradu i o vrstama domaćih vina. Oni znaju na kojoj koti stoje dok ulaze u more i koja ih temperatura vode čeka kad zarone, a tad koje ribe ih mimoilaze. Strogi intelektualci. To mi liči na životnu kontracepciju, mada nije loše da ste im u blizini jer pored obilja beskorisnih gugl informacija što sipaju, mogu da odgovore i na neko pitanje koje vas zanima.