Nina Savčić

Od svih pobeda i poraza koje smo osvajali i trpeli u proteklom periodu jači utisak na mene ostavile su dve crtice iz života, za srpski sport i politiku beznačajne.

Možda sam težak mejnstrim, ali svingeraj nije arija iz moje opere. Naravno, naivno je priželjkivati psihološki uravnoteženo društvo, jer je ono, rekla bih sve više, skup neurotičnih jedinki koje se umrežuju po afinitetima i aberacijama. Pretpostavljam da se ovo može čitati kao moj otpor priznavanju seksualnih sloboda. Zato bih da se ogradim, OK su mi gej brakovi (verovatno su jednako problematični kao i oni sa supružnicima različitih polnih aparata, jer... u krajnjoj liniji, ljudi su ljudi), ali nisu mi OK ni gej ni hetero komune.

Učili su nas da odelo ne čini čoveka. Čini ga i te kako. Zapravo, čoveka čine telo i odelo. Čine ga još i kola, stan, radni prostor, izbor letovališta, SPA centra. Ili, s druge strane gledano, sve od napred navedenog nedvosmisleno govori o nama.

Ponekad mi sve što gledam oko sebe i u čemu moram da učestvujem liči na neverending OŠ. Učenici sabotiraju, nastavnici sabotiraju, čistačice, rukovodstvo, računovodstvo... i to manje-više na isti način. Kao da neće biti provaljeni.

Društveno-političke promene često liče na geološke procese. I po tempu i po posledicama. Tempo ume da bude spor, skoro neprimetan, a posledice fatalne. Dok se ta tiha pomeranja dešavaju, ljude podešene na druge frekvencije nije mnogo briga za ishod jer mahom žive u čudnom, iracionalnom poimanju vremena u kojem je sadašnjost večnost. Čitala sam da će se za vek do dva nivo mora popeti za dvadesetak metara. Potopljeni će biti neki delovi Zemlje i naša vodena planeta će znatno drugačije izgledati iz kosmosa. Ali, mi za sada o tome ne razmišljamo, šta nas briga.