Nina Savčić

Kolektivni sportovi uglavnom isključuju pristojnost, a takva vrsta estetskog prestupa mi smeta. Zato se uzdržavam od gledanja utakmica i razgovora o sportu (samo snuker, džentlmenska igra tokom koje ćute i igrači i publika, plus, niko se ne znoji, što je neestetski detalj u ekipnim sportovima oprošten samo odbojkašima).

Novi Pixarov animirani film. Radnja je smeštena na dva međusobno zavisna, neraskidivo vezana polja: u unutrašnji emotivno-mentalni prostor junakinje i u spoljašnji svet, stvarnost po kojoj se devojčica Rajli kreće. Od trenutka kad je prvi put otvorila oči, njenim reakcijama rukovodi pet emocija. Prva se pojavila Radost, žuta, ushićena, vetropirasta, ubeđena da je gazdarica rudimentarne emotivne komandne table. Pridružila joj se Tuga, plava, zdepasta, analitična, na ivici depresije. Celu družinu čine još neurotični Strah, dežmekasta Ljutnja i elegantno Gađenje, koje bi devojčicu trebalo da čuva od loših izbora.

Ne mogu da se složim sa idejom da je Buržoaska revolucija ukinula zavođenje. Prihvatanje iluzije, čežnja za željom koja izmiče, glad koja se ne može utažiti jer na semiološkoj trpezi nema hrane... oko toga se gradi najvitalniji savremeni mehanizam. Štaviše, naša potreba da budemo zavedeni jača je od potrebe za demistifikacijom ili posedovanjem, jer u zavođenju nema ni istine ni objekta. Ako nam kao rezultat u rukama ostane roba, pošto sedimo i družimo se u potrošačkom ambijentu, samo smo naseli.

O nekim stvarima: događajima, ljudima, fenomenima... skulpturama... jednostavno ne mogu da promenim stav. Stajala sam pred grupom junaka na Trgu republike i trudila se da nađem bar zrnce simpatije prema delu mladog Podgoričanina. Ništa.

Ne znam koliko je vrsta piva postojalo kad sam bila mala, ali znam da nije bio veliki izbor sokova: Fruktal, Takovo, BIP... Negazirani proizvodi ovih poslednjih su mi bili omiljeni. Kad su počeli da rastu i sebi put da krče novi brendovi, BIP-ov đus (najbolji ikad) malo-pomalo je nestajao iz prodavnica, pa iz većih prodavnica, pa sa lica zemlje. Odavno se ne proizvodi.

Ne znam koliko je vrsta piva postojalo kad sam bila mala, ali znam da nije bio veliki izbor sokova: Fruktal, Takovo, BIP... Negazirani proizvodi ovih poslednjih su mi bili omiljeni. Kad su počeli da rastu i sebi put da krče novi brendovi, BIP-ov đus (najbolji ikad) malo-pomalo je nestajao iz prodavnica, pa iz većih prodavnica, pa sa lica zemlje. Odavno se ne proizvodi.

Od svih poslovica koje mi padaju na pamet, retke su one što su dubinu mudrosti zadržale do danas. Mislim da ovo vreme zahteva ozbiljnu reviziju bogatog korpusa umotvorina kojima su nas kljukale knjige sa narodnim blagom.

Od svih pobeda i poraza koje smo osvajali i trpeli u proteklom periodu jači utisak na mene ostavile su dve crtice iz života, za srpski sport i politiku beznačajne.

Možda sam težak mejnstrim, ali svingeraj nije arija iz moje opere. Naravno, naivno je priželjkivati psihološki uravnoteženo društvo, jer je ono, rekla bih sve više, skup neurotičnih jedinki koje se umrežuju po afinitetima i aberacijama. Pretpostavljam da se ovo može čitati kao moj otpor priznavanju seksualnih sloboda. Zato bih da se ogradim, OK su mi gej brakovi (verovatno su jednako problematični kao i oni sa supružnicima različitih polnih aparata, jer... u krajnjoj liniji, ljudi su ljudi), ali nisu mi OK ni gej ni hetero komune.

Učili su nas da odelo ne čini čoveka. Čini ga i te kako. Zapravo, čoveka čine telo i odelo. Čine ga još i kola, stan, radni prostor, izbor letovališta, SPA centra. Ili, s druge strane gledano, sve od napred navedenog nedvosmisleno govori o nama.

Ponekad mi sve što gledam oko sebe i u čemu moram da učestvujem liči na neverending OŠ. Učenici sabotiraju, nastavnici sabotiraju, čistačice, rukovodstvo, računovodstvo... i to manje-više na isti način. Kao da neće biti provaljeni.

Društveno-političke promene često liče na geološke procese. I po tempu i po posledicama. Tempo ume da bude spor, skoro neprimetan, a posledice fatalne. Dok se ta tiha pomeranja dešavaju, ljude podešene na druge frekvencije nije mnogo briga za ishod jer mahom žive u čudnom, iracionalnom poimanju vremena u kojem je sadašnjost večnost. Čitala sam da će se za vek do dva nivo mora popeti za dvadesetak metara. Potopljeni će biti neki delovi Zemlje i naša vodena planeta će znatno drugačije izgledati iz kosmosa. Ali, mi za sada o tome ne razmišljamo, šta nas briga.