Nina Savčić

Ne sećam se kad sam prvi put čula za lapot. Bila sam mala. Sećam se samo da sam bila užasnuta i da sam mnogo godina skupljala hrabrost da se o tome obavestim više. Informacija je toliko monstruozna da je, mislila sam, bolje ne istraživati. Za literaturom sam posegla posle jednog filma, japanskog čini mi se.

Nadam se da je prepoznatljivo iz naslova: kad kažem "epidemija", mislim na bolest.

S vremena na vreme u vezi sa spornim sufiksima izroni neobična "teorija". Ova poslednja prilično je zanimljiva i meni veoma zagonetna.

Nekoliko dana pred Uskrs, iako to činim zaista veoma retko, prošla sam Knez Mihailovom. Samo ukoliko ste ljubitelj guranja u autobusu tokom špica, ovaj večernji ambijent u centru oko Saborne crkve bio bi vam prijatno iskustvo. Mnoštvo lica, mnoštvo glasova, muzika sa svih strana. Učinilo mi se da se i zgrade pomeraju.

Za avanturu je sasvim dovoljno da promašite pravi tramvaj.

Ne poznajem nikog ispod pedeset godina ko čita dnevne novine (papirna varijanta). Čak od onih iznad šezdeset znam za samo nekoliko njih koji u ruke uzimaju dnevnu štampu.

Sasvim sam sigurna da mi nikad milozvučnije nije bilo obraćanje nekog od ministara za celog mog veka od skorašnje izjave doktorke Grujičić. Vetar joj je nosio pramenove kose, osmeh joj nije silazio s lica, a odlučnost u glasu dala mi je nadu i pružila dugo željenu utehu. Kratke rečenice izgovorene u kameru sadržale su sve lepe reči za kojima sam čeznula decenijama: Zabranićemo pušenje u zatvorenim prostorima... Pušači su najveći egoisti... Ko prekrši naredbu - milionče!

Epidemija iživljavanja nad umetničkim delima kao da je započela stvaranje novog bontona u galerijama.

Epidemija iživljavanja nad umetničkim delima kao da je započela stvaranje novog bontona u galerjama.

Ne sećam se ranijih februara, ali u protekle četiri godine nijedan od ovih koji su nam pali na pleća nije bio mesec koji bih ponovila u životu.

Na kraju, svi filmovi i sve knjige vrte se oko iste teme: (manje ili više romantične) ljubavi.

Tačnije, studija mog slučaja. Bez teorije bilo koje, zasnovano na metodi koju mogu nazvati metoda opservacije.

Od detinjstva Novu godinu (doček i dane oko njega) nisam mogla da zamislim bez jelke. Uglavnom okićene. Istina je da smo je često ukrašavali u noći 31. decembra, a koliko se sećam nekad i u januaru. Bilo kako bilo, okićena ili neokićena, ona je bila simbol novogodišnjih praznika.

Pre nekoliko meseci palo mi je u oči da je nemoguće gledati emisiju gde bi bio dovoljan samo voditelj sa gostima.

Kada bi se klub za inovacije zaustavio na ovoj tački u svom radu, pa zaspao ili se umirovio, a njihovi se izumi i dalje širili, u nekom trenutku u budućnosti, čvrsto verujem, ljudi bi se rađali sa točkovima na nogama.