Pavle Simjanović

Kakav mračan transfer uspešnosti dobija prosečan Srbin ili Srpkinja radujući se pobedama Novaka Đokovića?

Stvar je u tome, moj deda se bavio svemirom, mada nikada nisam bio siguran koliko ga to zaista zanima. Posle svih njegovih načelnikovanja institutima za vojnu medicinu i sanitetima RV i PVO, putovanja po kongresima, gostovanja u televizijskim emisijama sa Milivojem Juginom (eto vam jedne ex-yu Prustove madlene iz prošlosti...) nikada nije, dok se šetkao kuhinjom i jeo kefir, izgovorio "majku mu, zar zaista nema kraja...", kako je to jednom učinio moj drug iz gimnazije od koga se to baš i ne bi očekivalo, iskreno i pomalo uplašeno.

U filmu "Sajgon" šef američke vojne policije u glavnom gradu Vijetnama krajem šezdesetih godina prošlog veka kaže našim junacima koji su se baš zaneli da otkriju serijskog ubicu prostitutki, "vas dvojica plovite morem govana i umesto da se držite broda vi zahvatite rukom i kažete, 'E, ovo ovde govance... ono mi baš ide na živce. Ima nešto da uradim u vezi ovog govanceta'". Nazovite me idealistom ali... nije li jedan od vrhunskih momenata čovečanstva kada pojedinac reši da dovede u red nešto što nije sam opoganio? To može biti nešto zaista sasvim malo, papirić bačen na ulicu, može biti veće, kao narečena ubistva sajgonskih prijateljica noći, može biti zaista veliko govance poput onog za koje je pre nedelju dana postavljen kamen temeljac dok je kiša zlokobno lila a policajaca bilo više od demonstranata...

Olja je profesorka istorije i razredni starešina maturantima jedne beogradske gimnazije. U civilu, ona je mlada žena koju pomalo drma kriza srednjih godina, politički svesna osoba građansko-liberalno-antiglobalističkog usmerenja (krug dvojke i mladost u Beogradu devedesetih, ukratko) u vezi sa konceptualnim umetnikom čiji najnoviji rad, ne toliko detaljno razjašnjen ali svakako sa nekakvim prikazima Novaka Đokovića koji oralno zadovoljava Gojka Stojčevića, ili obrnuto, izaziva ubilački gnev klerofašističkih krugova i coktanje tihe ali ništa manje fašistoidne većine.

U jednoj pasaž animaciji u filmu "A sada nešto sasvim drugačije" Gilijamova kreatura sedi u fotelji i čita naglas roman čiji jedan pasus kaže, "Odjednom, roj džinovskih pčela prekrio je nebo i 300 miliona oklopnih konjanika u odorama u hiljadu različitih boja pojavio se na svakom uličnom ćošku napadajući čudovišnu mačku u sceni toliko spektakularno ogromnoj da nikada ne bi mogla biti viđena u niskobudžetnom filmu poput ovog... primećujete da mi se ni usne ne pomeraju dok govorim".

Smrt, ponekad, nije kraj nego početak. Pre par nedelja, u šezdeset i prvoj godini života, upokojio se Rodi Pajper, kečer i glumac. Među generičkim "RIP" izrazima saučešća na internetu, na svakih nekoliko postova, pojavljuju se zagonetne poruke "svaka čast na srednjem prstu" ili "izgleda da je ostao bez žvakaće gume".

U poslednja dva dana ponovo sam posle dvadeset i petnaest godina, odgledao prvu i drugu "Nemoguću misiju" i, po prvi put, treći i četvrti deo uz komentare ukućana, "gleda već dva dana te filmove i izgleda mi da mu je zabavno". Prvi deo se možda i najgore drži.

Živimo u polarizovanom svetu, gde se, obrnuto od fizike, pozitivno i negativno naelektrisani magneti još više odbijaju umesto da se privlače.

Jovan (Slaven Došlo) je student završne godine arhitekture, sin dobrostojećih ljudi iz malog grada (ili ne toliko malog, svakako ne iz Beograda). Ima svoj stan, kada mu je potreban novac dovoljno je da pozove majku i sa najboljim drugom ima takmičenje u broju seksualnih uspeha.

U estonskom filmu "Rukli" reditelja Veika Unpua četvoro umetnika u ranim tridesetim (bračni par i bivši/sadašnji ljubavnici konstantno u međusobnom tihom mučenju koje dolazi iz dubokog poznavanja) odlaze u šumsku vikendicu jednog od njih kako bi se sklonili na sigurno nakon izbijanja nedefinisanog ali sasvim ozbiljnog ratnog sukoba.

I pored stilske promene koja je usledila negde oko filma "Soba mog sina" Nani Moreti je i dalje onaj isti čovek koji je u filmu "Dragi dnevniče" (srpski prevod je bio "Intimni dnevnik") spopao na ulici Dženifer Bils ili, u antologijskoj sceni, mučio filmskog kritičara čitajući mu njegov visoko intelektualni tekst o ne toliko intelektualnom filmu ("da li neko ko je ovo napisao oseća sramotu uveče, pre nego što zaspi?").

"Uglavnom, čim grad postane 'crven', istog tog trenutka, menja se gomila koja puni ulice. Vrši se nekakav odabir lica, ulica se preobražava. Kako me je u Moskvi potresla ta promena! Najviše sam iz tih razloga i otišao odande.

Za početak jedna jeres, koju nije bezbolno ni pomisliti a još teže napisati... "Pobesneli Maks" iz 1979. godine prilično je loš film. Način na koji je snimljena akcija, naravno, sasvim je poseban i revolucionaran, igra većine glumaca divlja i sveža, dizajn sveta drugačiji od svega što je pre toga viđeno... ipak, kada najveći plus filma ostane da je "za ono vreme bio potpuno čudo", to često znači da neće izbeći ružno starenje.

U "Istoriji Rusije" Pavela Miljukova, izbeglice od komunizma, napisanoj tridesetih u Parizu i namenjenoj prevashodno Francuzima, u delu koji se bavi kozačkim ustankom Stepana Razina 1670. godine na jednom mestu stoji, "Barjatinski, probijajući se ka donjoj Volgi, umnožava broj pogubljenja i podiže svuda vešala koja proizvode dubok utisak".

Nije neobično da Argentina, zemlja sa jedne strane intenzivno urbana a sa druge sasvim ruralna, sa političkim uređenjima koja su šetala od socijalizma do fašizma i nazad, povremeno pronalazi autore koji su u stanju da stvore žanrovski uzbudljive i, u isto vreme, angažovane filmove kao što su "Zvanična verzija" iz 1985. godine ili skorija "Tajna u njihovim očima".