Ime autora poznato redakciji

Moj dobar prijatelj, stranac, vlasnik velike firme koja proizvodi i prodaje robu široke potrošnje u dvadesetak zemalja daleko od Srbije, na drugom kontinentu, priča mi o primeru svog iskustva s korupcijom.

U našem levičarski zadojenom društvu veliki broj ljudi i danas razmišlja na sledeći način: pod titoizmom imali smo pravdu i jednakost, a pad Berlinskog zida, čiju 30-godišnjicu upravo slavimo ili bolje rečeno mi u Srbiji žalimo, bio je uvod u regresiju koja je rezultovala oslobađanjem retrogradnih tribalnih snaga koje su razorile zajednicu.

CEFTA, koliko mi je poznato nije umrla. Poznato mi je takođe da su se političari trudili da nad tim Centralno evropskim sporazumom o slobodnoj trgovini obave eutanaziju. Neki su na tome direktno radili a drugi su sa strane mirno i sa zadovoljstvom navijali za eutanaziju.

Ozbiljno me zabrinuo Stiven Ndegva. Više sam očekivao od Svetske banke, koja se do sada nekoliko puta pokazala kao nezamenljiv partner moje države.

Nemački ministar privrede i energetike Peter Altmajer baš je nagrabusio. Samo dva dana pošto ga je u Srbiji ugnjavio Aleksandar Vučić nudeći legalni mito Folksvagenu (kobajagi "subvencije") da promeni odluku i premesti izgradnju fabrike iz Turske u Srbiju, Altmajer je pao s bine u Dortmundu i polomio nos.

Preti nam bela kuga. Srbija bi uskoro mogla da nestane. Ima i projekcija kad bi to moglo da se dogodi. Sve nas je manje...

Od pamtiveka su vlastodršci dolazili i održavali se na vlasti manipulacijom ljudima, manje-više na dve osnove: rasnoj i klasnoj.

Vidim da je Komercijalna banka jedna od top tema domaće javnosti. Kao i o fudbalu, svi imaju ponešto da kažu o prodaji najveće domaće banke u državnom vlasništvu. I svi se razumeju u tu transakciju. Naročito kad se licitira s cenom prodaje.

Svi su nam drugi krivi. Samo nećemo da pogledamo u - sebe.

Svetska banka i UN mere i analiziraju podatke o bogatstvu nacija izraženo u valuti. Ta studija pokazuje da je najveće bogatstvo svih nacija ljudski kapital, tj. ljudi i njihova produktivnost. Čak i onih nacija čije se ekonomije baziraju na prirodnim resursima.

To je i ovog puta pokazala naša vlast prema preduzetnicima i biznismenima okupljenim u Srpskom poslovnom klubu "Privrednik".

Kod nas u Srbiji najčešće se veruje da je neko uspešan kada ima puno novca. I u tome sigurno ima zrno istine, ali možda nije dovoljno kao objašnjenje.

Vidim da mnogo ljudi u Srbiji ”lupa glavu” i ne razume kako zaraditi novac. Jednostavan odgovor je - novac se zarađuje tako što se ili otme ili stvori vrednost.

U Srbiji se privatizacija sistematski kvalifikuje kao pljačkaška. Averzija prema privatizaciji dolazi iz mržnje prema privatizaciji kao leku za lečenje kleptokratsko-koruptivne bolesti kojom smo temeljno zaraženi u vreme socijalizma.

Teza da je Srbija zemlja jeftine radne snage je nonsens jer se cena rada formira slobodno, dakle pravedna je. Vlada ne sme ništa da uradi da poveća cenu radne snage. Cenu radne snage pogađaju između sebe radnici i gazde, država nema šta tu da traži.