Safeta Biševac

Svakom može da se desi da ima loš dan. Plata kasni, računi stižu - eto razloga za neraspoloženje. Može da bude i gore. Plate uopšte nema, računi svakako stižu. Dešava se i da sve bude potaman. Stignu i plata i računi, vreme lepo, sunčano, okolina, porodica, prijatelji, posao, sve bude uobičajeno, ali nešto ne štima. Pukne vam film. Ukoliko ste N. N. lice, obično nema značajnijih posledica. Malo se iznervirate, eventualno izvičete ili ubedačite, ali prođe.

Sećate li se Danila Ž. Markovića? Bio je ministar prosvete u Slobino vreme, od 1989 do 1993. godine, potpredsednik Vlade Srbije, ambasador u Moskvi. Smatralo se da je bio porodični prijatelj bračnog para Milošević-Marković, da je "pogurao" akademsku karijeru Mire Marković, što mu je navodno pomoglo da napreduje u politici. On se ipak najviše ponosio time što je još 1990. dobio počasni doktorat moskovskog Univerziteta Lomonosov.

Praznici, po pravilu, potisnu politiku u drugi plan. Tako je bilo i tokom Uskrsa. Ali, pojedinci se i u takvim okolnostima izbore za pažnju javnosti. Oliver Antić, profesor Pravnog fakulteta i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića se, tako, baš iskazao u nedavnom gostovanju na TV Pink. Agencije prenose da je optužio "većinu medija" da ne podržavaju predsednika Republike već ga "mučki napadaju". Ne samo njega već i njegovu porodicu. "Prema Ustavu - grb, zastava, himna i predsednik Republike su zaštitni subjekti i u krivičnom pravu. Uvreda Srbije jeste uvreda jednog od ova četiri elementa, ali to se ne primenjuje u praksi", rekao je Antić. Priznajem, nisam diplomirala na Pravnom, već na FPN (državnom, da parafraziram premijera Vučića), ali u Ustavu Srbije nisam videla odredbu koja posebno štiti predsednika države.

Između Zagreba i Beograda, Hrvatske i Srbije, uvek su postojali rivalski odnosi u različitim oblastima. Politički su poslednjih dana, nažalost, na hladnoratovskom nivou, ali "zlatnih" osamdesetih nije bilo tako. Gledalo se koji grad ima bolje muzičke klubove ("Kulušić" ili SKC), rok bendove, što se dokazivalo čuvenim koncertima "Pozdrav iz Zagreba" i "Pozdrav iz Beograda".

Srbiji je taman krenulo, budžet puniji nego ikada, bruto društveni proizvod raste, očekujemo dozvolu MMF za povećanje plata i penzija, kad iz Haškog tribunala stiže "haber" da Vojislav Šešelj, lider SRS, optužen za ratne zločine u Hrvatskoj, BiH i Vojvodini pred tim sudom, treba da se vrati sa privremene slobode u tamošnji "kazamat". Pošto Šešelj, koga je Tribunal, iz zdravstvenih razloga, pre četiri meseca pustio na privremenu slobodu, nema nameru da dobrovoljno ode, Srbija bi trebalo da ga uhapsi i izruči. U Vladi Srbije smatraju da bi to moglo da destabilizuje zemlju, sa čime se slažu i mnogi ovdašnji analitičari. Šešelj, tako, ponovo "drma" Srbiju, a "neprijateljski" Hag, po običaju, "ubacuje klipove u točkove našeg razvoja".

Ponedeljak, 23. mart, treći dan proleća u Beogradu počeo je uobičajeno. Jutarnja temperatura pet stepeni, oblaka je bilo malo. Videlo se da će biti lep dan, koji su mogli samo neki (ne)očekivani događaji da pokvare. Pošto su dva sindikata prosvetara najavili radikalizaciju štrajka, na njih je pala sumnja da će nam možda pokvariti dan. Ali, oni su bili nedužni. Oko 7.30 gradom je odjeknula vest - na uglu Nemanjine i Ulice kneza Miloša, pronađen je prvi sumnjivi paket. Onda drugi, treći, četvrti, peti. Ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, nekoliko ministarstava i Narodne banke Srbije, uočeni su sumnjivi paketi. Umotani u crveni poklon-papir i sa ukrasnom vrpcom, pobudili su pažnju policije i javnosti. Šta li je? Eksploziv? Bomba? Ko li je? Mišković? Opozicija? Teroristi?

Da li, četiri dana nakon pada helikoptera i pogibije sedam ljudi, znamo zašto se tragedija desila? Ima li krivih i odgovornih ili je reč o spletu nesrećnih okolnosti? Odgovori na oba pitanja su odrečni, ali možda nam bude jasnije nakon izveštaja komisija. U vreme pisanja ovog teksta, prvi izveštaj još nije saopšten, ali se nadam da neće biti kao u slučaju "Topčider". Nesreća je ujedinila Srbiju, koja je, tužna i žalosna, sluđena raznim kontradiktornim informacijama i glasinama. Oglasio se i premijer Aleksandar Vučić, koji vidi "hajku" protiv ministara Gašića i Lončara. "Ja preuzimam odgovornost. Da su me pitali, a nisu, ja bih rekao - spasite dete. Gašića i Lončara ne dam."

Kako su najavili predsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar prosvete Srđan Verbić, Srbija bi trebalo da dobije "dualno obrazovanje" - srednje školovanje uz praktičan rad. Takav obrazovni sistem postoji u više zapadnih zemalja, a najrazvijeniji je u Švajcarskoj i Nemačkoj. To smo ovih dana saznali, ali čemu pozivanje na ove države i njihove obrazovne sisteme kada smo na tlu bivše Jugoslavije imali isto to samo malo drugačije? Mnogi se toga sećaju, pa i premijer Vučić, koji je u srednjoj školi išao na praksu u zemunsku "Insu" i zato zna šta je vodomer.

Premijer Aleksandar Vučić ponovo je u pravu. Mnogi u Srbiji žive u prošlosti, znaju samo da pričaju, priviđaju im se katastrofe, uživaju u teorijama zavera...Za ovo poslednje, teorije zavere, brojni su stručnjaci i u Vladi Srbije, poput ministra Aleksandra Vulina. Kad se njemu nešto “javi”… Može i drugačije, sa malo više optimizma. Dan treba da nam počne boljim vestima. Naprimer, ovako- prihodi Er Srbije u prošloj godini povećani su za 87 odsto. Ova avio kompanija zaradila je 2,7 miliona evra, prevezla 2,3 miliona putnika i 2.700 tona tereta. Za svaku pohvalu. Dobro, nismo još videli ugovor sa Etihadom, ali ne budimo cepidlake, kompanija je postala profitabilna i u vlasništvu je Srbije sa 51 odsto. Čestitke Er Srbiji i da ovakvih vesti bude više, na zadovoljstvo građana i premijera ove zemlje. A premijer se baš raspisao.

Zove me nedavno svojta (rođaka) iz Novog Pazara, radosna i ustreptala. "Jesi gledala Alena? Prošao u nastavak takmičenja". "Koji Alen? Kakvo takmičenje?", odgovaram kontrapitanjima. Familija nam, mašala, povelika, ali nijedan Alen mi ne pada napamet. "Kako koji Alen? Turković, u "Audiciji" na "Pinku" se takmiči", objasni mi. Odgovaram joj da sam čula za tog mladog stend-ap komičara iz Novog Pazara i gledala njegove "Pazarske sitne", no ne volim ta TV takmičenja. Cela zemlja peva, igra, kuva, glumi u jednoj, drugoj, trećoj emisiji... Ne može više da se živi od silnih "talenata".

Prema podacima prištinskih medija, Kosovo je poslednjih meseci napustilo oko 50.000 građana. Nezaposlenost, beda, besperspektivnost... tera građane Kosova da napuštaju svoje domove i negde u zapadnoj Evropi traže azil i bolji život.

Samostalni sindikat GSP Beograd i v.d. direktora tog preduzeća Željko Milkovića upozorili su da javnom prevozu u glavnom gradu preti kolaps, ukoliko svi Beograđani ne budu plaćali karte.

Kakva slučajnost. Dan-dva pre povijesnih izbora u Grčkoj na kojima je pobedila levičarska Siriza Aleksisa Ciprasa, jedna TV je reprizirala odličan film Vorena Bitija „Crveni“ o Džonu Ridu, američkom novinaru i komunisti. Svojevremeno sam ga gledala i u bioskopu, jer pre tridesetak godina u Beogradu su, verovali ili ne, postojali pravi-pravcati bioskopi. Tamo su ljudi odlazili, gledali filmove, jeli kokice, semenke, kikiriki... Sala bioskopa „Kozara“ bila je puna, a tada čuveni holivudski lepotan bio reditelj, scenarista, producent, glavni glumac „Crvenih“. Čudilo me otkud Bitiju pade na pamet da snimi film o američkom komunisti, ali uradio je odličan posao.

Hrvatska je „uzvratila udarac“. Kao što su povratak lidera SRS Vojislava Šešelja iz Haga i njegove izjave uzdrmali političku scenu Hrvatske i obeležili početak tamošnje kampanje za predsedničke izbore, tako je izbor kandidatkinje opozicione HDZ Kolinde Grabar Kitarović za predsednicu uzdrmao Srbiju. Deo javnosti Srbije šokirao se samim izborom (Hrvati ženu izabrali za predsednicu?! ), a deo njenim izjavama. Neke su date u predizbornom, neke u postizbornom zanosu. Jedne su možda bili lapsusi, druge smišljene. Pratili su ih ne samo komentari ovdašnjih zvaničnika već i pornografske podmetačine. Izvinio se Dragan J. Vučićević, reagovalo Ministarstvo kulture Srbije, moguće pokretanja prekršajnog postupka.

Radila sam prošle srede i kada je stigla vest o napadu na Šarli ebdo u Parizu i ubistvu 12 ljudi, pomislila sam šta da se to nama desilo. Da je neko upao u redakciju Danasa ili nekog drugog medija u Srbiji, zapucao, ubio? Strašno, ne ponovilo se nigde. Niko nema pravo da ubija nedužne, u ovom slučaju karikaturiste i novinare „Šarlija“, zato što su druge rase, nacije, vere, političkih stavova, seksualnog opredeljenja... Nema pravo ni da se krije iza vere kojoj pripada, a koju ovakvim zločinima najviše vređa. Oko toga da su dešavanja u Parizu, napad na Šarli ebdo i jevrejsku prodavnicu i ubistvo još nekoliko ljudi nedopustivi zločini sigurno se ogromna većina slaže. Ali verovatno se ne slažemo oko nekih „detalja“, a ja koristim zakonom, Ustavom i Kodeksom novinara Srbije garantovano pravo na slobodno izražavanje da nešto o tome napišem.