Safeta Biševac

Svako ozbiljnije sredstvo informisanja u ovoj zemlji ranije je redovno imalo rubrike i priloge najčešće nazivane „pijačni barometar“ ili slično. Zavisno od toga da li je gradski ili nacionalni medij, tu ste mogli da pročitate i vidite koliko košta voće, povrće, meso na Kaleniću, Zelenom vencu, Zemunskoj, ostalim beogradskim pijacama, ali i koliko isti proizvodi koštaju u ostatku zemlje. Sada publika želi informacije drugog tipa, gde su Stanija i Soraja, ko je sa kim na kom splavu viđen, šta je mlađani Ražnatović dobio za rođendan, te su „pijačni barometri“ umesto stalnih postale povremene rubrike. Ali, imamo zato barometre i statistiku druge vrste.

„Nema ulaska u Evropu bez identiteta, nema smisla ni postojanje bez identiteta“, besedio je bivši predsednik Srbije Boris Tadić 2009. u Valjevu, na manifestaciji „Zlatni opanak“.

Imam, što bi rekao Radovan Treći, dobru „memoriju pamćenja“, što u Srbiji i nije preporučljivo. Sećam se tako da je osamdesetih godina u Beogradu zima umela da bude prilično jaka. Dešavalo se da sneg satima pada, danima se zadrži, bude dubok više od 20 centimetara, temperatura desetak stepeni ispod nule. Za decu milina, a ni odrasli nisu nešto kukali. Bilo struje, vode, centralno grejanje neuporedivo bolje nego danas, ugalj jeftiniji, posao i plate da ne pominjem. Zvanični podaci kazuju da je najjača košava u glavnom gradu bila 1976. godine - 130 kilometara na sat. Te se ne sećam, ali bilo ih je jakih. I još će ih biti. A ostatak zemlje? Najveća visina snega, 213 centimetara, zabeležena je 1984. godine u Mitrovcu na Tari, a na Kopaoniku iste godine bilo je 198 centimetara. Najniža temperatura - minus 39 - izmerena je 2006. u Sjenici, naravno.

Seća li se neko šta se prošle godine, 24. novembra, desilo u vojvođanskom selu Šajkaš? Počela je gradnja deonice gasovoda Južni tok. Pojavili se silni državni zvaničnici, na čelu sa predsednikom i premijerom Srbije Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, predstavnici Rusije i Gasproma. Predsednik Nikolić izgovorio istorijsku rečenicu: „Dugo ste čekali, počnite.“ Onda su radnici počeli da vare dve cevi na kojima je pisalo Južni tok i bile nacrtane državne zastave. Kako sada stvari stoje, izgleda da će se priča o Južnom toku u Srbiji i završiti na varenju te dve cevi.

Geografija mi je bila među omiljenim predmetima, pa i danas rado gledam karte sveta i slično. Pogledam i kartu Srbije i poslednji put kad sam to učinila Novi Pazar je, sviđalo se to nekom ili ne, bio u ovoj državi. Zašto je onda odložena fudbalska utakmica Novi Pazar - Voždovac, koja je trebalo da bude odigrana u Beogradu? Zvanično, iz bezbedonosnih razloga i procene da bi, nakon ubistva navijača Crvene zvezde Marka Ivkovića u Istanbulu, uoči košarkaške utakmice beogradskog tima i Galatasaraja, moglo da dođe do incidenata. Nadležni su valjda smatrali da bi bes zbog ubistva Ivkovića neko mogao da iskali na klubu iz Novog Pazara. Nema veze što je Novi Pazar u Srbiji, što većinu igrača čine Srbi, što je glupo svetiti se, pogotovo nekome ko nema veze sa incidentom, što je taj FK u bratskim odnosima sa Fenerbahčeom, a ne Galatasarajem (navijači ta dva turska kluba mrze se skoro kao Srbi i Albanci)...

Eh, te devedesete. Najpre smo bili „bombardovani“ koncertima muzičkih zvezda devedesetih, Đoganija do dr. Albanija. Onda je TV kanal Nešenal Džiografik serijom „Devedesete: decenija koja nas je povezala“, po rečima producenata, „sagledao ovaj period poznat po miru i napretku bez presedana“. Ima nas koji devedesete ne pamtimo baš tako, no Srbija i Balkan su često išli kontra sveta. Ili svet kontra nas. Zavisi kako posmatramo.

U vreme pisanja ovog teksta, premijer Albanije Edi Rama obilazio je Preševo, a srpski radikali su se (ponovo) spremali za povratak u Beograd svog lidera Vojislava Šešelja. Dva događaja nemaju direktnu vezu, ali mnogi smatraju da predstavljaju ozbiljne izazove, neki tvrde da su čak i pokušaj destabilizacije vlade premijera Aleksandra Vučića.

Kad naiđe „sušno“ vreme bez bitnih aktuelnih događaja, a toga je, verovali ili ne, nekada davno bilo čak i u Srbiji, mediji bi se dosetili nimalo inventivnih tema tipa „gde su, šta rade“. Uvek sam volela takva podsećanja, ali za to u današnje burno doba u medijima nema ni vremena ni prostora. Događaji, skandali, starlete, spinovanje... kao na fabričkoj traci se smenjuju i nemamo ni vreme ni prostor za neke prohujale događaje ili „junake“ od prošle godine ili, ne daj bože, ranije. Sećate li se, na primer, Dominik Stros Kana? Sećate se sigurno. Kao i od niza drugih savetnika i „prijatelja“, mnogo smo od Stros Kana očekivali, ali mrka kapa, izgleda.

Nisam neki nostalgičar, čak suprotno, ali dešava mi se da mi, kad neko pomene rahmetli Jugoslaviju ili neki YU "brend", bude toplo oko srca. Bila je bivša država puna mana (zato se onako krvavo raspala), diktatorski režim u kome su politička prava bila misaona imenica, ali zato je na drugim stranama imala brojne prednosti u odnosu na sve njene naslednice od Triglava do Đevđelije.

Rat između Salvadora i Hondurasa 1969. godine počeo je zbog fudbalske utakmice u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1970. godine. U prvom meču Honduras je kao domaćin pobedio 1:0, dok je u revanšu Salvador slavio 3:0. U obe zemlje mediji i političari dizali su tenzije. Kada je centarfor Hondurasa Roberto Kardona u poslednjem minutu prve utakmice postigao gol, u Salvadoru se osamnaestogodišnja Amelija Bolanios ubila. „Mlada devojka nije mogla da podnese da njena otadžbina bude bačena na kolena“, pisao je salvadorski El Nasional. Njenu sahranu je prenosila televizija, došla je skoro cela prestonica, vlada i predsednik Salvadora.

Mediji su čudo. Prvo su Večernje novosti objavile tekst o „poslednjoj Titovoj prevari“ iz knjige Marka Lopušine. Lopušina je, u svom poznatom stilu, pozivajući se na svedočenje pokojnog Obrena Đorđevića, dugogodišnjeg službenika i načelnika Službe državne bezbednosti bivše države, objavio da u kovčegu koji je bio izložen u Saveznoj skupštini nije bilo telo Josipa Broza Tita, već - pesak. Onda su ovo „otkriće“ preuzeli mnogi mediji i internet sajtovi „od Triglava do Đevđelije“.

Osnovna škola u novobeogradskom bloku 70, koju sam pohađala, zove se „20. oktobar“. Da li će, zbog posete predsednika Rusije Vladimira Putina, proslave 70-godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu i vojne parade 16. umesto 20. oktobra moja draga škola biti preimenovana u „16. oktobar“? Ili će možda postati „Vladimir Vladimirovič Putin“? Deluje šašavo, ali svakakva glupa preimenovanja ulica, trgova i škola smo preživeli ovih decenija, pa zašto ne bismo još jedno?

Priznajem, često me strašno nervirala. Kao i mnogi, zgražavala sam se na to kako tretira gledaoce koje uključe u program, upada im u reč, prekida vezu, a ni prema gostima ponekad nije bila „nežnija“. Naravno, uvek sam, opet kao i mnogi, „merila“ koji joj je gost „draži“ i prema kome je finija. Posebno kad su naspram nje bili političari. Koga pitanjima i komentarima davi „kao zmija žabu“, a kome se prijateljski osmehuje. Ubeđena sam bila da su joj desničari miliji, da joj je „babo“ omogućio skoro sve i da je zaštićena ne samo što je autorka i voditeljka gledanog i popularnog „Utiska nedelje“ već i zahvaljujući prepoznatljivom prezimenu.

Nemačka je ozbiljna država, ekonomska sila, organizovana i uređena. Kao i sve zapadne, razvijene zemlje, svoje građane informiše o uslovima putovanja, stanju u pojedinim zemljama i upozorava šta mogu da očekuju i od čega da se čuvaju. Srbija i Beograd su se takođe našli pod „lupom“ Berlina. Kod nas je, javlja Berlin, unutrašnjopolitička situacija mirna (pade mi kamen sa srca), ali bi u nedelju, 28. septembra, moglo da dođe do problema u javnom prevozu u Beogradu. Ne, neće biti štrajka GSP, a ni nepredviđenih vremenskih neprilika, štaviše, kiša se toga dana, verovali ili ne, ne prognozira, već oblačno sa maksimalnom temperaturom do 22 stepena.

Ljudi, da li je to moguće, policija je za samo 17 sati uhapsila tri mladića osumnjičena da su u centru Beograda teško povredili nemačkog državljanina D. H. , učesnika konferencije o LGBT pravima. Prethodno su momci „u plavom“ uspešno rešili još neke slučajeve koji su uznemirili javnost i ako ovako nastave, u nekom narednom istraživanju, policija bi mogla da po popularnosti nadmaši ne samo „prirodne“ konkurente - Vojsku, već i SPC i Vladu Srbije. Čik da sad neko podseti da ministar policije Nebojša Stefanović ima sumnjivu doktorsku diplomu. Uostalom, šta će mu diploma? Čovek radi i dokazuje se.