Safeta Biševac

U pravu su oni koji tvrde da Srbija ne treba da se oslanja samo na EU, već da sarađuje sa svima. „I na istok, i na zapad, na sever i jug“, govorio je aktuelni predsednik Republike Tomislav Nikolić tokom predizborne kampanje. Dežurni cinici su, po inerciji, ismevali i tu Nikolićevu izjavu, čak je pogrešno poredeći sa tekstom hita Džeja Ramadanovskog „Gde ću sad, moja ružo“. Džej je, naime, pevao: „Ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug, nigde, nigde bez tebe se, vrtim još u krug...“ No, Nikolić je postao predsednik, a dežurni cinici mogu slobodno da ga i dalje kritikuju. I pevaju. Ili plaču.

Iskreno, pomalo mi je žao ministra privrede Saše Radulovića. Puno je hteo, želeo, najavljivao reforme, ali okolnosti, objektivne i subjektivne. Kad se sad javi njegov prethodnik Mlađan Dinkić i slavodobitno „zaguguče“: „Jesam vam govorio da Saša pojma nema?“

Dobar tajming. Taman se na TV Nova završila premijerna epizoda „Sulejmana Veličanstvenog“, sultanija Hurem, po običaju, spletkari, Firuze pokušava da joj se suprotstavi, Rustem aga i Ibrahim paša na rubu sukoba, princ Mustafa zaljubljen... svašta se dešava, kad kreće intervju Vučić - Basara.

Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević baš nema sreće. Ovaj vizionar ima gomilu ideja i da je rođen u neko srećnije doba ili u bogatijoj zemlji, možda bi ga slavili kao genijalca. „Nobel“ mu verovatno ne bi izmakao. I to ozbiljan, za neku naučnu oblast, a ne ona smejurija od nagrade za mir. Sticajem okolnosti, Bačević živi i radi u zemlji u kojoj su kriza i siromaštvo postali hronično stanje i vladi koju su dočekale skoro sve moguće nedaće. U takvoj Srbiji ministar Bačević nikako da dođe do izražaja, a sve što predloži i kaže veliki deo javnosti dočeka sa sprdnjom.

„Beograd je svet.“ Bila je to glavna parola višemesečnih građanskih i studentskih protesta 1996-97. godine, održanih zbog sumnje da je tadašnja vlast pokojnog Slobodana Miloševića pokrala lokalne izbore. Ispostavilo se da je sumnja bila osnovana. Uključio se OEBS, krađa priznata i leks specijalisom ispravljena. Činilo nam se tada da je Beograd zaista svet, ali se taj osećaj kod mnogih, brzo, izgubio.

- U Srbiji je kultura ljudskih prava potpuno potcenjena i zanemarena i ponovo imamo jednog ekstremno autoritarnog lidera, koji demonstrira koliko su ljudska prava irelevantna u ovoj zemlji, izjavio je predsednik Socijaldemokratske unije, potpredsednik Skupštine Srbije, profesor psihologije Žarko Korać, kome je u nedelju uručena nagrada Beogradskog centra za ljudska prava za unapređenje kulture ljudskih prava „Konstantin Obradović“ za 2013. godinu. „Dok ne izađemo iz tog začaranog kruga, prete nam razne političke opasnosti, jer je jedina odbrana od totalitarizma i ekstremnih, šovinističkih politika i ideologija shvatanje da svaki čovek ima neotuđiva prava, koja su jednaka i nikom se ne mogu oduzeti“, rekao je Korać na dodeli nagrade.

Za sve je kriv šah, tačnije ljubav koju prema ovoj misaonoj igri dele PPV i predsednik SNS Aleksandar Vučić i Vladimir Cvijan, poslanik i funkcioner iste stranke. Kada je Cvijan 2010. napustio posao u Predsedništvu Srbije i došao u tada opozicionu SNS, dočekan je raširenih ruku, a Vučić je na čuvenoj konferenciji za novinare objasnio da su se upoznali slučajno, u nekom šah klubu, jer obojica vole tu igru. Voli Cvijan i plivanje. Šta bi bilo da je tog sudbonosnog dana umesto u šah klub otišao na bazen? Možda ne bi upoznao Vučića, ne bi postao član SNS, medijska zvezda, ali ni kandidat na predstojećim izborima za predsednika stranke. Koji će biti neizvesni kao izbori u Severnoj Koreji, da ih ima. Ili fudbalski meč Barselone i mog Novog Pazara, na primer.

Da kojim slučajem nas Sandžaklija nema, trebalo bi nas izmisliti. Ako ni zbog čega drugog, ko bi, da nije nas, primio jadne azilante koji se nedeljama zlopate po Srbiji? Naravno, mi Sandžaklije nismo poznati samo po ljudskosti. Imamo najbolji sir na svetu (sjenički), ćevape, pršutu, mantije, a sa braćom Turcima nikako da rešimo dilemu čije su baklave bolje, naše ili njihove? Mnogi ne vole Sandžaklije, ali nas to ne brine, pošto mi sebe prilično volimo i izuzetno cenimo. Tvrde neki da smo primitivni i ekstremni, ali kakvih ima, što smo ovih dana mogli da vidimo i na protestima protiv azilanata u okolini Obrenovca i Lajkovca, mi smo zlatni.

Čekala sam da se malo slegne prašina, da prođe premijerna epizoda i da onda, na miru i što objektivnije, pokušam da gledam „Ravnu goru“. Uspela sam. Odgledala sam 20 minuta reprizne prve i 10 minuta treće epizode. Trajale su kao večnost jer je ovo delo Radoša Bajića mnogo lošije nego što sam očekivala. Ni radnje, ni dijaloga, ni glume... A kad se setim „Partizanske eskadrile“, u kojoj je Bajić glumio. To je bila serija, ali tad se znalo ko glumi, ko piše scenario (Miljenko Smoje i Đorđe Lebović), ko režira (Hajrudin Krvavac), a ne kao sa „Ravnom gorom“- „one man show“ i to „very bad show“. Nije da mi nije drago što je „Ravna gora“ ovako loše ispala. Vrlo mi je drago.

Bora Đorđević i Riblja čorba će sledećeg četvrtka, umesto u prvobitno planiranom Novom Pazaru, održati koncert u obližnjoj Raškoj. Sama najava koncerta izazvala je burno negodovanje u većinsko bošnjačkom Novom Pazaru, a na pojedinim sandžačkim sajtovima mnogi su, nimalo biranim rečima, poručivali da „četničkog vojvodu koji je učestvovao na frontu tako što je pesmom podizao moral hordama zla na prostorima bivše Jugoslavije“ ne žele ni da vide ni da čuju u svom gradu. Bilo je i žešćih poruka: „Bujrum, četnik će doći, a vratiti se neće“. Đorđević je izjavio da su „ekstremistički napadi na njega sramota za državu“. „Sprečen sam da budem u Kosovskoj Mitrovici, kao i u Novom Pazaru, a sve se to dešava na teritoriji koja se zove Srbija.“

Priznajem. Nisam učestvovala u humanitarnoj akciji za Tijanu Ognjanović. Ne zato što nisam humana, daleko bilo. Oni koji me poznaju, znaju da sam prilično saosećajna, ali kada su pare u pitanju, ne verujem nikome sem rođenoj majci. Mada, i ona mi postaje sumnjiva. Stalno traži više para, kuka na svakodnevna poskupljenja, cene na pijaci, a onda čujem guvernerku NBS Jorgovanku Tabaković koja tvrdi da je inflacija pod kontrolom i da cene čak i padaju. Kome onda verovati? Mami ili guvernerki?

Vremenske prilike standardno imaju uticaj na izlaznost birača na ovim prostorima, samim tim i na rezultate izbora. Svaka čast izborima kao osnovnom vidu demokratije, ali ko je lud da zbog glasanja kilometre pešači po nevremenu ili rizikuje da slomi glavu po ledu, na primer? Prošle nedelje, 3. novembra, vreme je bilo lepo na celom Kosovu, ali na severu, u četiri većinski srpske opštine ni „Miholjsko leto“ nije nateralo Srbe da glasaju u većem broju. Uzalud su bili svi vapaji iz Beograda, moljakanje, ubeđivanje... U Zubinom Potoku, Leposaviću i Zvečanu, glasalo je oko 20 odsto birača, ali u severnoj Kosovskoj Mitrovici, katastrofa. Manje od 10 odsto. I šta sad? Videćemo danas u Briselu.

Da nije Turčin, Redžep Tajip Erdogan bio bi idealan premijer Srbije. Vidim već narogušene srpske nacoše: „Turkinja Turčina brani“, ali, polako. Prvo, nisam Turkinja, nego Bošnjakinja, drugo moj stav se zasniva na razumu, teoriji i praksi. Da krenem od teorije, nedavno je nekoliko analitičara zaključilo da političku scenu Srbije tradicionalno karakterišu prekomerna emotivnost, sklonost ka teškim rečima i nepoštovanje političkih protivnika. Zar Erdogan nije odličan primer svega toga? Uz to je i tradicionalista, vernik, suprug, otac četvoro dece - pravi domaćin.

Odavno Beograd nije video skup kakav je bio preksinoćni peti rođendan SNS. Prepuna „Beogradska arena“, hiljade ljudi ispred, gosti iz zemlje i inostranstva... Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić govorima i grljenjem pokazali su da nisu u svađi i da ih niko zavaditi neće. No, Srbija je zemlja sumnjičavih ljudi i tu grljenje teško da može značajnije da pomogne. SNS je skupom „Prvih pet godina za naprednu Srbiju“ demonstrirala trenutnu snagu i podršku koju nesumnjivo ima u većem delu građanstva. „Arena“ od koncerata Dina Merlina nije bila toliko puna, a da li će je Džiboni napuniti, videćemo. Ali, i DS je svojevremeno punila „Arenu“ i priređivala glamurozne skupove.

Godine 161. Rim je dobio novog cara - Marka Aurelija. Rim je tada bio centar sveta, imperija kojoj nije bilo premca, a Marko Aurelije mnogo važniji nego što su danas Barak Obama, Vladimir Putin i Angela Merkel zajedno. Sem što je bio vojskovođa i vodio više ratova nego ijedan rimski imperator pre njega, bio je mudar, filosof-stoik, koji se trudio da čvrsto stoji na zemlji. Zato je jedan od prvih poteza Cezara Markusa, kako je glasila njegova zvanična titula, bio da nađe jednog slugu od poverenja. Poverio mu je samo jedan zadatak: „Podseti me da sam samo čovek kad god počnem da uživam u slavi“. Sluga je, naravno, prihvatio zadatak. Em je bio lak, em bi verovatno ostao bez glave da je odbio.